Da, na kraju bi mnogi sve dali za poštovanje navijača. Ne nužno ljubav, iako je ljubav ideal, ali da je makar poštovanja. Recimo, Cantona nije davao intervjue, ali se družio s navijačima (znao je nenajavljen navratiti u klupski dućan i otići koju minutu prije nego što dojure televizijske ekipe) i obožavali su ga, bio je koplje iznad Beckhama.

Ali ovo s Kužeovim sprovodom je daleko iznad toga. To je, moja generacija se sjeća, kao odlazak iz JNA. Tog jutra se pozdravljaš s oficirima i daš ruku onima koji po tvom mišljenju to zaslužuju. Je mali rizik, netko od onih s kojima se nećeš rukovati može te zadržati do ponoći, ali baš te briga. Zadrži li te, svaka sekunda oficiru će biti tisuću puta gora nego tebi. 

Ovi kojima si dao ruku sretni su, onaj kojemu nisi dao ruku ostaje posran. I to se vidi. Kužin sprovod bio je jedan od trenutaka u kojima bi dio takozvane elite sve dao za poštovanje, kako se to često kaže, običnog čovjeka, jedan od trenutaka kad je običan čovjek, navijač, simpatizer, kibicer, čak nezainteresiran za nogomet, ali štovatelj nečijeg djela, lika, na vrhu piramide. Koliki su samo na sprovodu žalili što im navijači neće odati počast kao Kužeu, koliki su se pitali što čekajući smrt trebaju učiniti da bi im “obični vojnici” pružili ruku.

Česta je ta priča. Kreneš s dna i radiš što moraš da bi se penjao. Sanjaš vrh. Na javi često prijeđeš preko nešto leševa. Dođeš na vrh. Imaš sve o čemu si sanjao. Lovu, žene, najbolja mjesta na stadionu, rukuješ se s raznim facama, možda si umislio ili stvarno upravljaš sudbinama, a na kraju žudiš za ljubavlju i poštovanjem, sve bi dao za – ugled. I razdire te što to ne možeš imati. 

Eh, koliko sam se takvih nagledao. Iz perspektive nas malih ljudi, a to sam pak često čuo, izgleda da se ovi s vrha lako odreknu ugleda, da im ugled baš i ne fali. Ali tu biste se prevarili. Mnogi pojma nemaju koliko ekipu s vrha piramide boli, koliko ih razdire, uništava, koliko im fali taj prokleti ugled. Naživo umiru, a ruke nema.