Na redakcijski e-mail javila nam se čitateljica s pričom o psima za koju kaže da ima cilj senzibilizirati javnost o problemima s kojima se susreću vlasnici pasa poput nje. Njezinu priču prenosimo u cijelosti.
Jedne večeri sam šetala sa psom. Prolazila sam kraj kuće na čijem je balkonu stajala djevojka i gledala s balkona. Na cesti je bio njen pas koji je krenuo napasti.
Dozivala sam djevojku da siđe i uzme ili odvede psa. U međuvremenu, njen pas je napao mog, počeo ga gristi. Moj pas je bio na povodcu i nije se uspio obraniti, niti sam ga ja uspjela odvući, jer je riječ o velikim psima. Djevojka je došla, ali se bojala prići nešto napraviti.
Zatim je došao nepoznati dečko koji je to vidio od samog početka i počeo ih razdvajati, tj., „skidati“ tog psa s mog i odveo ga je do nje. Zatim je ona psa odvela u dvorište ili kuću.
Ja sam stajala i čekala da netko izađe iz kuće, barem da pita kako je moj pas ili da se barem ispriča. Događalo se i prije tako nešto, ali su se vlasnici tih pasa barem ispričali i nije bilo potrebe za zvanjem policije. Ovaj put sam nazvala policiju jer sam bila ljuta na takvo ponašanje.
Kad je policija došla, uzeli su izjavu od dečka koji je bio svjedok, jer sam ja bila, kako su naveli, „vidljivo šokirana“.
Jedan od policajaca je za to vrijeme otišao u kuću kod vlasnika psa. Ovaj koji je ostao s nama je rekao da je to prekršaj, da nije u redu i slično.
Navela sam da je vlasnik psa bivši policajac i da će se pozivati na to, ali je policajac rekao da to nema nikakve veze, da mora odgovarati. Zatim je i taj policajac ušao u kuću dok smo mi čekali na ulici razvoj događaja.
Kasnije je izašla mama od djevojke s početka priče i prvo što mi je rekla kada je izašla s policijom, unijevši mi se u facu bilo je: „Kako ti možeš dokazati da je to moj pas?“
Nisam znala što reći na to. Dečko koji je bio svjedok, na to kaže da je on vidio što se dogodilo jer je bio ovdje, da zna njenu kćer i da im je pas neprestano na cesti.
Objasnila sam da ne tražim nikakve novce niti išta, već samo da se netko ispriča i da pita kako je na kraju taj moj pas. Na to mi je odgovorila da je ona veterinarka i da vidi da mu nije ništa.
Predložila sam joj na to da ga onda odveze u svoju ambulantu i tamo pregleda, jer sam znala da ne radi posao u vezi veterine. Odbrusila je da radi u laboratoriju i da ako je to njezin pas, da joj je jako žao, ali da ima toliko pasa lutalica koji prolaze pa da kako ja uopće mogu biti sigurna da je to njezin pas.
Pitala sam je zašto ne izađe kćer koja je tu bila i pred kojom se to događalo. Odgovorila je da ona spava još od podneva.
Dečko koji je još uvijek tamo stajao je rekao da se to desilo prije pola sata, da kako spava. Policajac mu je na to rekao da oni njega više ne trebaju. Zatim me policija smirivala i rekla da ih mogu ponovno zvati ako se tako nešto dogodi.
Zato, moj savjet svima je da, ako vam se tako nešto desi, prvo pozvonite i pitajte „Da li vam netko radi ili je radio u policiji“. Ako radi, zaželite im ugodnu i laku noć, a ako ne radi, recite: „E, onda ću vam sada zvati policiju.“
Bilo bi lijepo kada bi mi netko rekao kako tome stati na kraj.