Samo jednom u životu napisala sam pjesmu. Velika, nesretna ljubav. I pročitala sam je Rajku. Telefonom. Jer me baš nazvao, u to neko gluho doba, tek da popričamo. Sekundu dvije ništa nije komentirao. Nakon tišine koja mi se činila jako dugom, nije kritizirao stihove, samo me je upitao “Bože, što se to tebi dogodilo?”. I opet tišina. Ponudio se da se nađemo, da me utješi, da mi bude rame za plakanje. To nije bio jedini put da sam osjetila njegovu toplinu, ali je bio prvi. Onaj, kad sam shvatila da tog čovjeka želim u svom životu. I imala sam ga do kraja. Rajka sam upoznala početkom 90-ih. Nismo se odmah zbližili, prijateljstvo se stvaralo polako. Volio je djecu, pa smo jednom, dok sam bila u poodmakloj trudnoći, trebali napraviti intervju. Pričali smo na Ribnjaku, no Rajku nije bilo do intervjua. Puno važnije mu je bilo osjećam li se dobro, nego što će reći za novine. Pa me nutkao s vodom, s kolačima..., radovao se novom životu. Kad je moj Luka trčkarao naokolo, već smo bili prijatelji. I još jedan u serijalu naših intervjua, radili smo u Esplanadi. Rajko je poveo suprugu Snježanu, ja sina. Njih dvojica su se zaigrala, i Rajku je ta ‘muška igra’ bilo važnija od bilo kojeg teksta u novinama. “Dat će ti Snježana intervju”, rekao je i nastavio se igrati. Odveo je mog sina u suvenirnicu i pokupovao mu igračke. Nikad mi nije govorio o privatnom životu, ali tad, kao da se emotivno slomio. Rekao mi je da u mom Luki vidi svog Tina. I da je to fazu njegovog odrastanja preskočio. Boli tvoj odlazak. I koliko god sam te nazivala ‘srećo, ljubavi, dragi’... to je bilo prijateljski, iz ljubavi prema tebi kao čovjeku. Govorila sam ti da si najbolji, ali sad mi je žao što ti baš nikad nisam rekla i - ‘volim te’. 

POGLEDAJTE VIDEO: