Splitski pjevač Pero Panjković, bivši Oliverov kolega iz Delfina s kojim je bio prijatelj više od 40 godina, prisjeća se anegdota sa slavnim pjevačem. A nije ih manjkalo...
ISPOVIJEST STAROG PRIJATELJA
'Oliver je dobro znao što mu je, ali nije htio da se drugi brinu...'
Oliver i njegov bivši kolega iz Delfina, splitski pjevač Pero Panjković znali su se više od četiri desetljeća. Intenzivno su se družili početkom 80-ih do sredine 90-ih, odakle potječu njihove brojne zgode. Pero se tako prisjetio jedne na Brijunima krajem 80-ih.
POGLEDAJTE VIDEO:
- Oliver je ima ugovor, mislim na tri dana da nastupa, za pet iljada maraka, ne sjećam se više točne cifre. Poveo je nas dvadesetak prijatelja. Kad smo došli u hotel, reka im je: ‘Sve zapisujte šta ćemo mi pit i jest pa ćemo vidit kad budemo išli koliko ćete mi dati još’. Kad smo napravili obračun, ostali smo dužni. Kupili smo svi lovu iz džepova da sve isplatimo. Kad smo to isplatili, ostali smo bez novca totalno. Ispalo je da smo bili dužni dvi iljade maraka - smije se Pero.
Uspjeli su riješiti dug te su se ukrcali u Rijeci na trajekt za Split.
- Bilo je oko osam sati navečer. Svi smo bili gladni već, a niko nije ima novca da si kupimo za jesti. Oliver i ja smo otišli kod kapetana te pitali da nam da manistre usuvo i da će Oliver pivat. Tako je i bilo. Oliver je zabavlja brod sat i po, dva za manistru usuvo. To pokazuje koliko je u isto vrijeme bio zvijezda, a koliko je i bio malen u interesu svih nas - govori Pero.
Bio je gori od diteta
Prisjetio se Pero i zgoda u splitskom restoranu Duje nedaleko od Oliverova stana u Tolstojevoj, u kojem su jeli, pili i pjevali za svojim stolom do jutarnjih sati.
- Gazda Mario bi nam ostavio ključ. Onda bismo mi zaključavali restoran kad bi on bija umoran i kad više ne bi moga stat. Meni bi ostavija ključ i onda bi mi reka: ‘Ugasi sve ovo kad budeš iša ća’. I onda bi mi odlazili oko 5-6 ujutro - rekao je Pero i nastavio:
- Jednom sam tako išao ugasiti svitlo, vidim ostala dva upaljena. Doša sam do jedne velike sklopke pa sam je ugasija. I ugasilo se sve, ali to je bila glavna sklopka od košarkaške dvorane. Mario me posli zva: ‘Ubit ću te, ugasija si mi frižider i sve’. Za Olivera kaže da je bio bezrezervni profesionalac.
- Ali kad je bilo vrime opuštanja, onda bi bija ka malo dite. Ma i gori od diteta - rekao je Pero.
‘Potrošili smo sve pare na Brijunima pa je oliver žica kapetana broda manistru usuvo. U zamjenu je mora nastupiti na trajektu... ‘
Zgoda s legendom prisjetio se i Đorđi Peruzović koji je s Dragojevićem živio u istoj ulici, onoj gdje su bili Zdravka Krstulović, Boris Dvornik...
Ali kad se opuštalo i zabavaljalo, e tu je Oliver bio Oliver, prisjeća se Pero. Nastavlja kako Oliver nikad nije kalkulirao i kako mu nikakav interes nije bio u glavi.
- On je bio jedinstven čovik. Kad bi otiša u Vela Luku, ne biste ga mogli prepoznati s bradom i kapom na glavi. Turisti bi pitali: ‘Di tu živi Oliver’, a on bi reka: ‘Ne znam, tu negdi’ i smija se ka malo dite. Bio je velik zafrkant. Velik čovik. Nije se htio isticati od ostalih. Imao je božanski glas i talent, ali se uvik trudio da se ne izdigne iznad nikog – kaže Pero.
Na putovanjima Oliveru bi jako nedostajali obitelj i kuća. Svako malo bi spomenuo Vesnu, juhicu, sinove, unuke...
- Rekao mi je: ‘Jedva čekam kad ostarim da odem u Vela Luku, sidnem ispod masline i bacim udicu’. Upravo se to dogodilo. Ide u Vela Luku, ali, nažalost, ne zato da baci udicu... Zadnji put čuli su se prije otprilike dva mjeseca, kad je Oliver išao u bolnicu na terapije.
Šalio se: Narasle su mi uši
- I opet mi je priča viceve. Reka mi je da su mu narasle uši – kaže Pero.
Iako je bio svjestan ozbiljnosti svoje bolesti, Oliver je uvijek htio nasmijati sve oko sebe. Kao da ih je želio umiriti, da ne misle kako ga boli, da mu je teško. Htio je veselje oko sebe.
- I u toj teškoj bolesti nije ga napustio vedar duh – zaključio je Pero.
Oliver je često kave ispijao u kultnom splitskom kafiću Semafor, nedaleko od njegova stana u Slavićevoj. Tamo se okupljalo njegovo društvo, gazda kafića Željan Radman, kao i veteran Splitskog festivala, pjevač Đorđi Peruzović.
- Oliver se uvik volija družit s dicom. Tako se družija i s mojim sinom Ivicom, koji je poslije postao voditelj Semafora – kaže nam gazda Radman. U Semaforu smo zatekli Oliverova prijatelja od malih nogu, veterana Spliskog festivala Peruzovića.
- Doduše, sedam godina je mlađi od mene, ali smo živjeli u istoj ulici, u Omiškoj u Splitu. To je ulica di su živili i Zdravka Krstulović, Boris Dvornik... Ja sam bio na prvom katu, a preko puta mene u prizemlju je živio Oliver. To je bilo negdje ‘62., ‘63. On je bija dite. Ja ga gledam, lito je bilo, vrućina, prži sve, u prizemlju na pragu svira i piva. Ima je nekih 12, 13 godina. Ima je debele očale. Ja sam ga zva Peppino Di Capri, poznati talijanski pjevač, uvik je on to spominja. Oliver je odmalena bio iznimno talentiran – govori nam Đorđi. Nastavlja kako o Oliverovu talentu ne treba puno govoriti.
- To svi znamo, to svi govore, da je vrhunski u svakom pogledu. No on je bio bezgranično duhovit čovik. Kad bismo se sreli u Slavićevoj di je živija, stali bi i popričali. Takve baze je ima. I ja sam zna bit duhovit. To bi trajalo po sat vremena, zafrkancija. Jeda put ja mu kažem: ‘Zašto nosiš očale, skinija si dioptriju kod Gabrića, kao i ja’. On kaže: ‘Niko me ne bi prepozna bez očala, to mi je zaštitni znak’. Onda su došle neke cure, pitale mogu li se slikat, ajde slikali se, ja mu govorim: ‘Tija sam te nešto pitat, ali sam zaboravija šta sam tija pitat’. On meni kaže: ‘Najgore ti je kad zaboraviš šta si zaboravija. To ti je onda kraj’ – smije se Đorđi.
Pjevač je indirektno pomogao Oliverovoj karijeri jer bio je među najslušanijim pjevačima kad je 1972. pjevao ‘Di si bija kad je grmilo’, pa onda i 1973. ‘Gala, gala’.
Peruzović i 'Copacabana'
- Teo Trumbić zvao me da je napravio neku pjesmu za mene. Rekao sam mu: ‘Ma slušaj, već sam obeća Stipici Kalogjeri pjesmu ‘Ponoćno sunce’. Nezgodno mi je odbit Stipicu i uzet tvoju. A on kaže dođi i poslušaj, vrhunska je pisma. Ja dođem, kad ono ‘Ća će mi Copacabana’. Ja kažem: ‘Oliver bi to izvanredno piva, uzmi njega’. Ma kaže Stipica, neće direktor festivala Mirošević ni da čuje za njega jer je 1967. piva ‘Picaferaja’ pa je nešto loše piva. I sam Oliver je to reka, da je sve kompletno uništija. I onda sam otiša kod Miroševića i reka: ‘Slušaj mene, uzmi Tea i Olivera’. I uzeja ga je. I to ga je lansiralo. Da sam ja piva ‘Copacabanu’, možda ne bi bilo ništa. Ja sam bija skroz zadovoljan svojom, a on svojom pismom jer je pobijedija – zaključio je Đorđi.
'U Veloj Luci bio je neprepoznatljiv. Kad bi ga turisti pitali: ‘Di tu živi Oliver’, rekao bi: ‘Ne znan, tu negdi’
Bio je silno privržen obitelji, a sinove, ženu i unuke je obožavao
Jedva je čekao s putovanja vratiti se doma svojoj Vesni i jesti njezinu juhicu
Oliver je svojoj publici uvijek htio biti isti, prepoznatljiv
Skinuo sam dioptriju, ali naočale i dalje nosim jer me inače nitko ne bi prepoznao
Sve što je bitno, na dohvat ruke
Skini aplikaciju za najbolje iskustvo portala. Čitaj, komentiraj i budi uvijek u toku s najnovijim vijestima.
Odaberi temu koju želiš pratiti
Primaj sve nove vijesti o temi i budi u tijeku
