Svijetu će uskoro doći kraj, a ja jedem masline. Originalno je trebala biti pizza, ali kada sam ušao u trgovinu i vidio da su sve police prazne, shvatio sam da mogu zaboraviti na tijesto za pizzu i umak od rajčice. Pokušao sam razgovarati s blagajnicom u brzom redu, starijom ženom koja je putem Skypea na telefon razgovarala s nekim na španjolskom, ali mi je odgovorila bez podizanja pogleda. Izgledala je očajno. „Sve su pokupovali“, promrmljala je, „sve što je ostalo su ulošci i kiseli krastavci.“
Sve što je ostalo na polici s kiselim krastavcima je bila jedna jedina teglica maslina punjenih paprikom, moje omiljene masline.
Kad sam se vratio na blagajnu, blagajnica je plakala. „Dobar je kao kruh,“ rekla je, „moj slatki mali unuk. Nikad ga više neću vidjeti. Nikad ga više neću pomirisati, nikad više neću zagrliti svoje dijete.“
Umjesto da joj odgovorim, spustio sam teglicu na pokretnu traku i izvukao pedeseticu iz džepa. „U redu je,“ rekao sam kada sam shvatio da neće uzeti račun, „ne trebam ostatak.“
„Novac?“ rekla je posprdno, „Svijetu će uskoro doći kraj, a Vi mi nudite novac? Što bih točno trebala s njim učiniti?“
Slegnuo sam ramenima. „Stvarno želim te masline. Ako pedesetica nije dovoljna, platit ću više, koliko god da košta...“
„Zagrljaj,“ prekinula me uplakana blagajnica i raširila ruke, „koštat će Vas zagrljaj.“
Sada sjedim kod kuće na balkonu, gledam televiziju i jedem sir i masline. Bilo je teško ovdje van izvući televiziju, ali ako je to to, nema boljeg načina da završi sa vedrim nebom i lošom argentinskom juhom. To je 436. epizoda i nije mi poznat nijedan od likova. Zgodni su, emotivni, viču jedni na druge na španjolskom. Nema titlova, pa je teško razumjeti o čemu točno viču. Zatvorio sam oči i sjetio se blagajnice u trgovini. Kad smo se zagrlili, nastojao sam biti mali, topliji nego što ustvari jesam. Nastojao sam mirisati kao da sam tek rođen.
PROČITAJTE JOŠ: