Dođu mi svako jutro između 8.30 i 9 sati u dvorište već nekoliko godina. Isprva nisu htjeli dalje od dvorišnih vrata, ali malo po malo, sad dođu i do garažnih vrata. Imaju svoju posudu, kao da su psići, a u njoj ih čeka razmočeni kruh. Neće jesti ništa drugo, pokušavao sam ih hraniti povrćem, ali neće uzeti. Ispričao nam je to Anđelko Grgas Grando (85) iz Zablaća kraj Šibenika koji već godinama hrani par labudova.
Oni razveseljavaju njega i suprugu čim doplivaju s malog otočića na slanom jezeru.
- Kad me vide, a puše vjetar pa ne mogu brzo doplivati, oni polete. Žele mi prići što prije. Ja ih pazim preko ceste, zbog automobila, jer je tako stradao jedan od dva labuda koji su mi dolazili pet godina prije ovog para. Nije mu bilo spasa jer ga veterinar nije mogao operirati pa mu je samo imobilizirao krilo. Otplivao je u more, ali nije se više vratio, mislim da je uginuo. Zato jako pazim na ovo dvoje. Dođu mi na pola metra, ali ne daju mi prići bliže, nego rašire krila i pušu na mene. Ne daju ni drugim labudovima prići, odmah viču, prijete, potjeraju ih.. Svojataju me - smije se šibenski šaptač labudovima Anđelko Grgas.
Najviše mu je žao što pomladak tog para labudova do sad nije preživio.
- Na otočiću dobiju mlade, ali ptići ne prežive. Vjerujem da je to zato što je oko otočića voda morska pa im naškodi sol, ipak su to slatkovodne ptice. Došli su negdje sa Skradina ili Prokljanskog jezera - kaže Grgas.