Suza mi krene, a ruka zadrhti kad se samo sjetim da će doći i taj dan kad će Vlatko Marković napustiti Rusanovu. Već vidim taj oproštajni govor.
- Bogu hvala, u zdravlju i radu provedoh vijek i pol u HNS-u. Vidim da mi se vrijeme napokon povući, pa...
Ne, ne, ovu drugu rečenicu sigurno neće reći, nešto sam pobrkao, ali tog dana ova maratonska utrka ući će u počasni krug. I što dalje?
- Mislim da sam ja najsposobniji da nastavim poslove koje je Vlatko započeo tako da nogometnu kuću, okućnicu i sve ostalo uzimam sebi - drhtavim glasom će Štimac.
Ali, Igore, razbojniče, nećeš!!!
Pojavit će se jedan dobročinitelj koji neće dati da “sveta kuća” završi u krivim rukama. Spasitelj našeg nogometa pokušat će je zadržati na pravom putu. I slušajući tog dobročinitelja Zdravka, čovjek ne može a da ne kaže: “Barabe jedne, ovakvog čovjeka ste našli da falsifikujete”.
Ali neće cijela priča proći bez jednog “brandiranog” koji je nedavno uskrsnuo odlučan i on da pomogne.
- A koji je moj dio??? Nećete me prevariti, ne ne - zagalamit će najmlađi, ali jadan nije ni svjestan da je u cijeloj ovoj lakrdiji samo marioneta.
I tako ovom počasnom krugu, čini se, još dugo vremena neće biti kraja. Ali mogao bi ga Vlatko brzo riješiti na samo njemu svojstven način.
- Sve ostavljam samom sebi!
I normalnom čovjeku ne ostaje drugo nego da se upita: ‘Bože dragi što li je to našem nogometu?!’ Nakon ovih ljudi koji ga vode, sad mu više nije ništa.
Ubili su ga ko zeca!