Vidio sam odmah, što nije bilo teško, da bi mu visina mogla biti prednost. Viši je od mene 20-ak centimetara. ‘Nema veze’, mislio sam, ‘gledao sam Mušketire, D’Artagnana i društvo, znam sve fore, nema šanse protiv mene’.

- Ti ćeš me pobijediti? Haha, možeš probati - rekao je Bojan Jovanović.

Malo se percepcija promijenila dok sam navlačio odijelo i kacigu. I to je bila njegova prednost, ipak se on naviknuo na te uvjete. Birao sam između mača i floreta. Iako je teži, izabrao sam floret.

Boduje se, naime, ubod samo u torzo, dok se kod mača računa cijelo tijelo... Jovanović mi je dao rukavicu u kojoj se borio na Olimpijskim igrama u Londonu ove godine, za leđa prikačio “špagu” koja registrira bodove i mogli smo početi.

Nismo ni počeli kako spada i već sam poveo 1-0.

“Ma ne može mi ništa, pa gledao sam ja filmove”, pomislio sam.

I onda su počeli problemi. Bojan se malo “uozbiljio”, nisam mu mogao ni blizu.

Mač nije težak, ali skakutanje gore-dolje, pa pokušaji da ga ubodem... Baš i nije išlo. Osokoljen vodstvom, napao sam ga, a on je poznat kao jedan od najboljih svjetskih kontraša. Iako nismo mačevali niti deset minuta, bio sam sav mokar, zapuhan, već su me počele boljeti i ruke i noge. Bojan je iskoristio moj umor i začas je poveo 3-1.

- Kad nisam u punom treningu, dobijem koji kilogram, no kad počnem trenirati, izgubim u tjedan dana po 6-7 kilograma. Nije to baš lako, nemoj se čuditi što te sve boli - otkrio je Jovanović.

Trenira svaki dan po nekoliko sati. U formi je, a ni raspon njegovih ruku od 205 centimetara nije mi baš išao u prilog.

Nekako sam smanjio na 3-2 i onda na “kvarnjaka” izjednačio. Uspravio sam se kao da bih ga nešto pitao, Bojan je spustio mač i to je bilo 3-3.

Sam je predložio da bi možda bilo bolje da stanemo i na tome sam mu zahvalan. Rijetko kad sam bio toliko umoran...

- Odi sad doma, uzmi neki andol, bit će ti lakše - tješio me Bojan dok sam tražio bocu s kisikom...