Cijelo jutro mi šalje poruke. 

Znam je, to joj je taktika. Šalje i slike. I videa. Neugodno mi je. Pokušavam je ignorirati, ali ne mogu. Netremice buljim u ekran, odlučno je odbijam, ali već podsvjesno tražim razloge da pokleknem. 

Još samo ovaj put...

Što je zapravo najgore što se može dogoditi?

Ona i dalje šalje slike. Zove me da dođem. Izaziva.

Đubre zna što radi.

Našla je nekakvog psa u parku. Neko izgubljeno tele s klempavim ušima. I sad sustavno pokušava slomiti moje hladno, crno srce da ga udomimo. Zvala je azil da ga odvedu do veterinara i očitaju mu čip. Njegovan je, vjerojatno je nečiji. Klipan je sto posto šmugnuo iz dvorišta.

Nećemo ga uzeti. 

Imamo već jednog. Imamo i mačka, dobit će živčani slom ako uselimo još jedno pseto s klempavim ušima. Imamo i dijete, ne smijemo napraviti zoološki vrt od stana.

Nema šanse da ga uzmemo. 

Nema.

Odbacujem mobitel i odlazim na balkon. Srčem kavu. Neobrijan gledam kroz prozor. Oni su tu, odmah iza zgrade. Još nisu došli ovi iz azila.

Možda bih se mogao spustiti na minutu, samo da ga malo vidim uživo. Te blesave uši.

Zbilja, što je najgore što se može dogoditi?

(P.S. U međuvremenu je stigla ekipa iz azila Dumovec, očitala mu čip i odvela ga. Sretno, klempavi, nadam se da ćeš se vratiti kući)

Više crtica ovog autora pročitajte OVDJE