Sinjanin Darko Pavić (47) jedan je od rijetkih koji se bave potkivanjem konja i “pedikurom” magarećih kopita. Taj posao radi 22 godine i kaže kako ih kronično nedostaje. Pokriva teren od Dubrovnika do Zadra, a potegnuo je i do Trebinja kako bi stavio potkove magarcu. Ali na taj put otišao je samo zbog Monice Bellucci.
Bila je subota, taman sam došao kući ručati i zove me prijatelj iz Miljevaca da treba ići potkovati magare Emiru Kusturici, a ja rekoh: 'Aj kvragu, nemoj me zaje.....'. A on ozbiljan. I tako se dogovorim s čovjekom. Ma rekao sam mu cijenu od 300 eura samo da ga odbijem, ali on je pristao. I šta ću, morao sam ići. Nagovorio sam prijatelja da ide sa mnom, da ćemo vidjeti Monicu Bellucci, ona je tamo snimala film. Došli mi oko 18 sati, odradili posao za pola sata, ali Monicu nismo vidjeli – smije se Darko, kojemu je posao ipak sve samo ne zezancija.
Najviše posla ima na proljeće, kad radi dan-noć. Kod nas za ovaj posao ne postoji obrazovanje. Samo u Italiji. A potkivač od kojeg sam učio zanat imao je prometnu nesreću i nije mogao više raditi. Tako sam morao početi sam. Bilo je teško. Ako bih uspio napraviti dvije noge na dan, to je bio uspjeh. Fizički je naporno, osobito za leđa i zglobove jer se dugo stoji u polučučnju. Trebalo mi je dvije godine da uhvatim ruku i steknem rutinu – priča nam Darko.
Tijekom godina doživio je razne nezgode s konjima, ali nakon jedne odlučio je odbijati potkivati ‘divlje’ konje.
- U Čapljini sam imao velikih problema. Jedan konj me udario u jedan zglob, drugi u drugi, a treći mi je kopitom prignječio prste. Nisam mogao hodati sutradan. Ljudi su se zezali na moj račun, da se ne zna na koju nogu više šepam. Od tada više ne radim divlje konje, jer nije kriv konj, krivi su vlasnici jer ne rade s njima. Konju se moraju dizati noge i kad ide u štalu i kad se u nju vraća. I on onda nauči na to. Opasan je to posao.
Bilo je slučajeva kolega koji su dobili i nogom u glavu – priča nam dodajući kako se u iznimnim situacijama konj može sedirati, ali tada je posao još teži jer ostane na nogama, ali svu težinu nosi potkivač jer je životinji noga opuštena.
Kaže kako posla ima preko glave jer je samo u Sinju i okolici 200 konja, a uz njega tamo povremeno rade i kolege Frano Ivković i Paško Labrović, no oni zbog drugih obaveza ne putuju po Dalmaciji. Darko kaže da on sam ne stiže sve prihvatiti, jer jednom kad počneš potkivati nečijeg konja, moraš dolaziti redovito. Dodaje kako ima sve više konja po Dalmaciji, posebno za turističke svrhe, i vlasnicima tih konja ne možeš odgađati dolazak jer onda i njima trpi posao.
Radni dan mi traje od jutra do navečer, posebno u proljeće kada konji i magarci idu van iz štale. Konji se inače kuju svakih 30 dana. Neki to ignoriraju i po šest mjeseci. A ako to ne radimo redovito deformira se kopito, konj krivo gazi, dolazi kod ozljede. Dosta ljudi misli 'pa što će mu bit'.' Kasno se jave i ako imaju problem, misle da će proći sam od sebe, a najčešće neće proći bez intervencije. Onda vide da je vrag odnio šalu pa nazovu i pitaju šta se može napraviti.
A tada najčešće ne možeš ništa, zna se zarotirati kopito, kopitna kost se počne mrviti, bude tu infekcija. Još je infekcije najlakše tretirati – kaže nam Darko kojemu danas treba 15-ak minuta po konju, ako je kopito zdravo i treba samo potkivati.
Posla ima, no neće se nitko time baviti jer je naporno. Inače je otac dvoje djece, ima trkaće konje, a supruga mu se bavi jahanjem, njezina kobila zove se Lika. Osim nje, s rođakom Stipom Bogdanom ima i Mister Dragona kojega su za samo 1000 eura kupili u Mađarskoj. Oni su ga otpisali jer je bio neukrotiv.
Ma konj je imao upalu sinusa i zbog toga je bio nervozan. Bacao je jahača. Jest da ima temperament, ali se dosta smirio. To su trkaći konji i to je puno posla i traži puno sredstava. Ali mi uskačemo jedni drugima, ja potkujem sve, i svoje i od prijatelja, oni mi ga izvedu ako ja ne mogu. Inače ne bi išlo. Znate kako kažu: 'Ako želiš propasti, kupi trkaćeg konja. A ako želiš brzo propasti, kupi dva'. Nema od toga zarade, to je čista ljubav – zaključuje uz šalu.