Andrej Plenković zauzeo je pozu “nevina u ludnici”. Kad god netko od njegovih ljudi bude uhvaćen u aferi - a one su krupne i s vremenom postaju sve veće - šef HDZ-a ispali neku od standardnih, već prilično otrcanih dosjetki. Oporba diže buku oko Ine “iz mržnje prema HDZ-u”; njegova stranka je nevina kao novorođenče. “Moj i Sanaderov HDZ isti? No way!”. On vodi skupinu poštenjačina, oni su “žrtve diskriminacije, rasizma i fašizma” (slučaj Tri majmuna) i nema šanse da dopusti “klevetanja”. Linija kontinuiteta mu je krivudava - Plenković je nasljednik Franje Tuđmana, ali ne i Ive Sanadera, što bi bilo isto kao da je sin potomak svoga pradjeda, ali ne i oca. Zadnja izjava prema kojoj se najeo puno tuđih govana iskače iz uljuđenog retoričkoga klišeja i kao takva pokazatelj je neuobičajene defenzive. Ne samo to. Ta je izjava i izraz licemjerja. Ne jede, naime, Plenković tuđa nego građani jedu njihova govna, a on je svetac zaštitnik tog prehrambenog lanca. Pa nije ga nitko tjerao na vrh stranke, a kad ju je preuzeo, imao je dovoljno iskustva da zna s kim ima posla.