Ma nema šanse da skineš Mandžu, ni da ga dobiješ, govorili su stariji kolege, meni mladoj i nadobudnoj, ali odlučnoj. Godina je bila 2009., a u Dinamu se, što je bilo jasno i meni, novinarki showbizz magazina, rađala nova velika igračka zvijezda.
Mario Mandžukić, tad 23-godišnjak, svojim je igrama i golovima privlačio pozornost sve više stranih klubova i bilo je jasno kako je pred njim velika karijera. Za sportske novinare je Mandžo uvijek bio tu, na raspolaganju, ali priča se većinom svodila na taktike, centaršuteve, zaleđa i sve one pojmove, meni, a i većini žena, nerazumljive i nezanimljive. Ja sam htjela dobiti nešto sasvim drugačije.
Ideju sam imala. Želim Mandžukića nasamo, u nekakvoj hotelskoj sobi, da s njim odradim pravo snimanje, a ako budem imala sreće - da skine koji komad odjeće. Ali svi znamo da su ideje jedno, dok je stvarnost nešto sasvim drugo. Kako uopće doći do njega, a onda mu to predložiti.
Stariji kolege su na moju ideju prevrtali očima u stilu: 'Vidi ove male kakvim nas glupostima zamara'. Boljeg rješenja od dolaska na stadion i onda 'žicanja' broja nisam imala. I jedne tmurne subote zaputim se ja na Maksimir. Dinamo je igrao protiv, iskreno, nemam pojma koga, ali Mandžo je bio najbolji na terenu.
Ja sam utakmicu promatrala sa sjevera s Bad Blue Boysima, dok je ostatak sjevera promatrao mene. Ne zato što sam pretjerano zgodna, obdarena ili polugola, nego ekipa jednostavno nije naviknula na prisutnost žene u štiklama koja je tu došla ne zbog navijanja, nego zbog odrađivanja novinarskog posla. Kako navijači inače nisu nešto skloni novinarima, bolji savjet od: 'Idi, čekaj ga uz ogradu' nisam dobila. I otišla sam nakon utakmice do ograde. Ali ništa...
Otišla sam opet na utakmicu, opet ograda, opet ništa. Pa opet, pa opet... I kad sam već odustala od svoje ideje, proradila je 'brodska veza'. Jednom je sa mnom uz ogradu bila moja kolegica Ivana Šimac, koja je odrasla u Brodu, s Mandžom se zna iz viđenja, pa je napadač Dinama tad pristao dati mi svoj broj mobitela. Ali to je bio lakši dio zadatka. A za njega mi je trebalo gotovo 30 dana, jer Mandžo, iako spreman odgovarati na novinarska pitanja po presicama, nije bio tip koji voli da se dira u njegovu privatnost.
- Imaš broj Ana, znaš što želiš, znaš što trebaš. Ajde, okreni broj pa ćemo vidjeti što će biti - razmišljala sam dok sam se spremala na poziv.
- Halo? - javio se Mandžo s druge strane linije.
- Bok Mario, ovdje Ana, pričali smo nakon utakmice i dogovorili intervju - počela sam skromno.
- Ali, znaš, ja ne bih da to bude baš o nogometu, ti u dresu, i to. Imam drugu ideju. S tobom bih obavila jedno snimanje u nekom hotelu. Da nam ti malo pokažeš mišiće, tetovaže... - govorila sam samouvjereno, ali sam se istodobno, iako nisam baš sramežljiva, dosta crvenjela.
- Joj, znaš, ne bih, ali možemo odraditi intervju - pokušavao se izvući Mandžo, ali nisam odustajala.
- Ako to uspijem odraditi, dobit ću povišicu, šefovima će biti super i puno ćeš mi pomoći u karijeri - kumila sam i molila. I isplatilo se. Dobričina kakav je pristao je pa smo dogovorili snimanje u jednom zagrebačkom hotelu. Uz pomoć već spomenute kolegice Ivane, počeli smo s intervjuom, a onda je na red došlo fotkanje.
Iako je na početku bio malo sramežljiv, ubrzo se opustio i ispred kamera se ponašao prirodno. Nije mu bio problem skinuti majicu, pozirati... A ja sam bila u sedmom nebu. Ne toliko zbog činjenice da je u mojoj blizini bio razgolićeni nogometaš, makar ni to nije odmoglo, nego jer sam uspjela u svojem naumu. Imam seksi Mandžu, ušetat ću u redakciji s 'najboljom robom'. A sve to jer mi je Mandžo odlučio pomoći... Zato je za mene heroj. Zabio ili ne.
VIDI OVO! Justin Bieber i Hailey Baldwin u romantičnoj šetnji New Yorkom.
VIDI OVO! Što vaš kupaći kostim govori o vama?