Unfollow je pola zdravlja (i jaaako 'nepristojno', kažu)

Što je za vas pristojna osoba?

Mislim da svi otprilike imamo isto mjerilo.

Netko tko kaže molim i hvala - to su prve stvari koje su mene učili kad se pričalo o pristojnom.

“Kaži molim.”

“Kaži hvala.”

Ponekad i “ZAHVALI SE, ANDREA” - s tim me mama često znala “osramotit” pred ljudima kojima bi se ja taman krenula zahvalit (jer me ta ista mama naučila da je to pristojno), pa bi me ona preduhitrila s tim “KAŽI HVALA!”, kao da možda nisam planirala reć.

Još jedna važna lekcija iz pristojnosti je bilo ponašalje (slučajno sam ovo napisala i ostavit ću da mi bude na vječnu sramotu, majko mila) za stolom.

Kad smiješ ustat od stola, kad ne smiješ, kako se drži beštek, kako se ne drži beštek i sve ostale vesele stvari.

Ulazak/izlazak iz tramvaja isto.

“Uvijek prvo pusti ljude da izađu, pa tek onda uđi” - lekcija koja je mnogima do danas ostala misterij.

Ne deri se na javnim mjestima.

Ustani starijima u tramvaju.

Kaži dobar dan.

Kaži doviđelja (ovaj put je namjerno).

Ima ih još puno, ali i ovo je dosta.

Po svim ovim parametrima, ja sam relativno pristojna osoba*

*povremeno psovanje se ne računa. Psovanje možda nije najpristojnija stvar na svijetu, ali ljudi koji se udare malim prstom u rub stola i kažu “kvragu” su psihopati i to ću tvrdit zauvijek. Ponekad moraš psovat, jebi ga.

Pristojna sam prema ljudima.

I prije godinu dana sam saznala da zapravo ipak nisam - ne po novim standardima.

Prijatelj s kojim sam sjedila na kavi je dobio dojavu da ga - okrenut ćete očima, znam da hoćete - ne followam na Instagramu. Javio mu je drugi prijatelj koji je na tom istom Instagramu vidio da ga ne pratim (A PIJEM KAVU S NJIM?!?!)

“Zašto tebe Andrea ne followa?” - glasila je poruka i ne šalim se nimalo.

“Oprosti, ne znam” - izvlačila sam se i tražila razlog iako nije bilo razloga.

Drag mi je dečko s kojim sam taj dan bila na kavi.

Imam ga na WhatsAppu. Na Facebooku. U izlistu poziva i u SMS-u.

“Zašto ga onda ne pratiš?”

Nemam pojma. Nisam se sjetila.

U to vrijeme sam pratila oko 50 ljudi - danas ih pratim oko 200.

Neke jer me stvarno zanima, neke jer je “pristojno.”

“To je neki bonton na društvenim mrežama” - objasnila mi je frendica koja prati preko 1000 ljudi.

“Ona followa mene, pa moram i ja nju da se ne uvrijedi, iako me baš i ne zanimaju stvari koje objavljuje.”

Pa kvragu. (Vidiš kako bolje paše jebote).

Unatrag dvije godine sam sigurno 30 puta ljudima morala objasnit zašto ih ne pratim iako se znamo i ok smo si.

“Ne znam.”

A u biti znam.

Moj razlog je jednostavan - jer mi na društvenim mrežama ponekad paše tišina.

Ne nužno tišina, ali ne volim kad je preglasno - a kad pratiš puno ljudi, uvijek je glasno.

Nikad to nisam smatrala problemom - i dalje pijemo kavu, i dalje se čujemo, ali to ne mora značit da se moramo pratit… ili?

“To je NEPRISTOJNO”- kažu moderni ljudi i odjednom imaš problem za koji nisi ni znao.

Svatko od nas ima barem nekoliko ljudi koje na društvenim mrežama drži iz čiste pristojnosti.

“Ma to mi je sestrična pa ju moram pratit ali je užasno naporna.”

“Lajkam jer je pristojno.”

“Dodat ću kolegicu s posla jer je to po bontonu.”

Kvragu? I dalje jebote.

Koliko nepotrebnih glasova iz čiste pristojnosti.

Ima jedna mala na internetu, zove se Nika Ilčić.

Klinci će odmah znat tko je, odrasli možda i ne, ali nebitno, tu je.

Pratim ju jer je zanimljiva - ponekad priča stvari s kojima se nimalo ne slažem, ali s obzirom na to da ima tek 18 godina, to nije ništa čudno.

Ne slažem se ni sa svojim razmišljanjima kad sam imala 18, sasvim je ok da se ne slažem s njenim.

Uglavnom, prije par tjedana sam od nje naučila nešto (što sam zapravo cijelo vrijeme znala).

I ona je, kao mnogi, tijekom godina bila jako pristojna, pa se s vremenom nakupilo preko 2000 ljudi koje prati.

Dvije tisuće ljudi - ja se gušim i u svojih 200, ovo je jedna nula ekstra u kojoj se možeš ugušit.

Prije par tjedana, odlučila je da više neće, pa je instalirala aplikaciju koja briše sve ljude koje pratiš.

“Ne da mi se ručno brisat ljude, pa ću obrisat sve i ponovno počet pratit SAMO one koji me zanimaju.”

Inbox joj je popizdio od prigovora.

“To nije lijepo!”

“Zašto me više ne želiš pratit?!”

Kažu da je kod nabrajanja uvijek dobro stavit tri stvari, ali i u ove dvije je sve jasno pa neću.

Ljudi su se naljutili.

Uvrijedili.

Rastužili.

“To je nepristojno!”

Nama koji smo rođeni izvan Instagrama je to još sasvim shvatljiv koncept, ali klincima koji su rođeni s otvorenim profilom nije.

Ne pratiš me = ne voliš me.

To je jednadžba pristojnosti u novom svijetu.

I kako je to danas moderno, djevojka je snimila video u kojem objašnjava svoj koncept.

“Previše mi je to ljudi, pratit ću samo one koji mi čine život zanimljivim, a ako VAS više ne pratim, to ne znači da vas mrzim ili manje volim, samo volim sebe i želim SEBI posložit ono što gledam na mobitelu kako MENI paše.”

Kad slušaš 18-godišnjake, većinu vremena se smiješ i misliš si “vidjet ćeš ti kad narasteš”, ali ovaj put sam stvarno naučila nešto korisno.

Znala sam to i sama, ali s vremenom sam ipak popustila toj teoriji “pristojno je pratit osobu koja tebe prati.”

Zašto je to pristojno?

Imam jednu frendicu koja full planinari i super je cura. Zanimljiva, pametna, obožavam s njom pričat kad god se sretnemo… ali na Instagramu su SAMO planine i cipele za planinarenje, 3-4- puta dnevno.

NE DA MI SE to.

Ne zato što ne volim NJU, nego zato što me ne zanima.

Ne zanimaju me gojzerice, jebi ga, ne želim da su one jedna od zadnjih stvari koje vidim prije spavanja.

Ili jedna od prvih stvari koje vidim ujutro kad još nisam spremna izać iz kreveta pa visim na mobitelu.

Neću to, ne zanima me i to nije nepristojno - to je samo moja preferencija.

Neću ni bebe.

Nemam ništa protiv beba, slatke su i mekane, ali ako netko stavlja ISKLJUČIVO slike svoje bebe par puta dnevno, ja to ne bi.

Neću ni jednu frendicu nutricionistkinju koja je nevjerojatno zabavna kad pijemo kavu, a Facebook su joj ISKLJUČIVO stručni članci o nutricionizmu, nekad i na francuskom. Ne da mi se to pratit.

Neću.

I nije nepristojno što neću.

Niti to znači da mi je manje draga.

A počela sam se bojat da ljudi to misle ako ih ne pratim.

“Zašto me ne pratiš, se ljutiš nešto?”

I meni se ljudi ponekad ispričaju jer me ne prate, kao da je to nešto što moraš objašnjavat.

“Prečesto objavljuješ.”

“Previše storya.”

“Previše hrane stavljaš, nije mi to zanimljivo.” (Psihopati).

A ja se nikad ne ljutim - to što super funkcioniramo za istim stolom ne znači da MORAŠ voljet moje (estetski vrlo upitne) slike hrane.

Ni moje (estestki još više upitne) slike na kojima izgledam kao ljama.

“Evo ti lajk jer se znamo pa je pristojno.”

Jebote.

Neću, TO je nepristojno.

Uvijek će mi bit draža osoba s kojom se ne “družim” na Instagramu, a koja me zagrli kad se vidimo, nego osoba koja mi stavi srce ispod svake objave “jer je pristojno”, a onda glumimo da se ne vidimo kad si šetamo ususret.

Od silne online pristojnosti, izgubilo se pravo pristojno.

“Ti me pratiš, znači da me voliš.”

Jedan sasvim nepristojan koncept koji je i mene povukao sa sobom - ne odmah, ali na kraju ipak je.

Od 200 ljudi koje imam na Instagramu, sigurno ih je 30 posto na “mute posts and stories” jer pokušavam ostat “pristojna.”

Zato me oduševila mala Nika - ona je odlučila bit pristojna prema samoj sebi.

Postalo je sve normalnije ljude pratit samo iz pristojnosti, ali još stignemo shvatit da to zapravo nije normalno.

“Moraš me pratit jer ja pratim tebe” nije pristojno, nego nezdravo.

Unfollowaj frendicu iz osnovne koja te zlostavlja objavama o kvinoji i kurkumi, hajdaj sestričnu koju voliš, ali koja samo objavljuje rezultate kvizova tipa “s kojim poznatim muškarcem bi trebala imat dijete”, prestani pratit curu koja stalno pokušava osvojit auto fejk nagradnoj igri i svima koji joj jave da je igra fejk kaže “ma znam da je, ali nikad ne znaš…” ZNAŠ Martina, ZNAŠ.

Unfollow je pola zdravlja.

Budite zdravi, sve ostalo je nepristojno prema sebi.

Andreu Andrassy prati i na njenom Facebooku i Instagramu, a nas, BlogBuster, na Facebooku. I Instagramu.