News

Komentari 37

Bliži se Badnjak, na splitskoj ribarnici je šušur: Tu se svađa, tu se miri, tu se pjeva i viče

Bliži se Badnjak, na splitskoj ribarnici je šušur: Tu se svađa, tu se miri, tu se pjeva i viče

Peškarija u Splitu jedna je od najfrekventnijih točaka u gradu pod Marjanom. Stara već 130 godina, centralni je punkt života, svađe, smijeha i osebujnih likova

- Ptice umiru pjevajući, a moja riba od friškine! Nek ide sve u tri pi**e materine - žubori bradati tip iza kamenog štanda dok gužva dogorjelu cigaretu. Pjevuši onako za sebe, ali jasno ga čuju prolaznici, kradljivi galebovi i ribe staklenih očiju koje su se izvaljenih trbuha naslagale pred njim. I nitko se ne obazire. A kako i bi, kad ovdje ne čuješ ni vlastite misli.

Ako je splitski pazar trbuh grada, onda je peškarija njegov jezik. Lajava i iskrena jezičina.

Već stoljeće i kusur na ovim kamenim pločama gužvaju se užurbane kućanice, prevrtljivi ribari, prepredeni preprodavači, škrti penzioneri, besposleni je*ivjetri, promućurni mangupi i ostale živopisne pojave koje je teško svrstati u ijednu kategoriju. Kaotično je ovo mjesto, prljavo i klizavo. Tu se svađa, tu se miri, tu se pjeva i viče. Džungla uz palaču.

Split: Brojni Splicani na ribarnici kupuju svjezu ribu pred Badnjak

A ludoga grada, majko Isusova, gunđa mlađi tip u prolazu. Plješće rukama i vrti glavom, a zlatna naušnica mu poigrava na uški dok pažljivo hoda preko mokrih ploča. Približava se Badnjak, Splićani su navalili u ribarnicu, nedajbože da zafali nečega na stolu. A evo, došli smo i mi, da osjetimo malo tog slavnog šušura.

- Vidi ovo. Gledaj. Ovo ti je nepresušan izvor informacija, gušta, Mediterana, vonja, ma svega čime se diči ovaj grad. Moga bi s tobom pričat godinu dana i ne bi ti moga ispričat sve šta se događa na splitskoj peškariji. To ti je 130 godina tradicije, Hajduk je mlađi od nas! E, e! Moraš to osjetit, taj momenat, razumiš - uvjerava nas Siniša Beroš, jedan od neslužbenih glasnogovornika splitske ribarnice. Teško ga je uhvatiti na nekoliko minuta, stalno dobacuje nekome ili odgovara na provokacije i cjenkanja. 

- To vam je 200 kuna. A ovo? Ovo će vam bit jedno 150. To ti je lubin, šta si mislia? Ajde, 140. Evo neka vas malo pomazim s deset kuna. Oćemo tako? Oćemo. Ajde bravo - slušamo ga kako se nateže s izbirljivim umirovljenikom. Važe ribu, trpa je u duplu vrećicu i dodaje zadovoljnom starcu.

Split: Brojni Splicani na ribarnici kupuju svjezu ribu pred Badnjak

- Di sam sta? E, tradicija. Ja sam ti na peškariji skoro pet godina, ali ribom se bavim već dosta dugo. Ćaća me nagovoria. Nije on ribar, ali ja sam je putem zavolia. Proba sam se maknit na par godina, ali mora sam se vratit. Obožavam je. Uvik ovo govorim ljudima, pazi. Ja sam u životu pročita 15 knjiga, a od tih 15, njih 14 su enciklopedije o ribama. Samo me to zanimalo. I danas imam samo doma knjige o ribama - smije se Siniša dok kolege sa susjednog štanda osluškuju o čemu pričamo.

- A je li, bogati, a oće bit šta od te promocije? Oćemo mi prodat šta više? - pitaju nas. Ne čekaju odgovor, posvećuju se nekoj ženi koja im se zagleda u komarče.

Split: Brojni Splicani na ribarnici kupuju svjezu ribu pred Badnjak

Galama je svuda oko nas, prodavači viču, mame kupce, kašete sa škampima i kozicama zveckaju kroz akustičnu prostoriju, neka gospođa ptičjim glasom doziva ljude da se uvjere u svježinu njenih gavuna. Trlja ih, razbacuje po štandu. Špica je sezone, kupuje se u zadnji čas, a kako nas obavještavaju stručnjaci sa peškarije, sutra i preksutra će biti ludilo. Zaštitare će trebati. Korona? Ma kakva korona. Riba se prodaje i prodavat će se dok je svijeta i vijeka.

- Ništa nam se nije ozbiljnije pomaklo. Znaš šta nam je najveći problem? To šta smo unutra! Znaš ti koji je vanka prije bia šušur? E, ali su nas makli jer zakon kaže da se riba ne smi prodavat vani. Tako je kako je. Ali ja ne mogu to podnit. Ti kad odeš u Istanbul pa kad vidiš kako tamo moš kupit friganu pantaganu nasrid ulice, pa kad odeš u Barcelonu, Veneciju, u Napoli, ma šta ću ti govorit. Ja sam bia po tim peškarijama i vidia sam kako oni rade. Ovo kod nas je kirurgija u usporedbi s njima. Kirurgija! Oni koriste drvene kašete koje smo mi bacili prije 40 godina. Ali oni guštaju u tome, to je Mediteran, takva je kultura - znalački nas upućuje Siniša. Malo glasnije mora govoriti, ne čujemo ga kroz masku. A i Tiho se dere tamo s druge strane, čovjek ima brodsku sirenu u grlu.

Split: Brojni Splicani na ribarnici kupuju svjezu ribu pred Badnjak

- Jel ti možeš virovat da nema vodiča u Splitu gradu koji neće turistima pokazat ovo ovde. Zašto? Zato šta smo interesantni, zato šta ovde kad čovika pošalješ u neku stvar, on te pomazi. To je stil. Tako je, stil! Mi nismo samo dio grada, mi smo njegov unutarnji organ. Neće se nas pitati, ali ako se ovako nastavi, izgubit će se nešto ovako šta samo mi imamo. To će ti bit kulturocid, viruj mi - kune se Siniša i upućuje nas u male tajne velikih majstora prodavača ribe. Što moraš imati da bi opstao ovdje, pitamo ga. 

- Ja osobno mislim da moraš imat dobar gučak, evo ka naš Tiho. Moraš imat tradiciju, ništa se ne postiže kroz dva, tri miseca. Ništa se ne postiže preko noći. Svi mi imamo svoje mušterije koji s vrata dolaze direktno kod nas. Evo recimo, ja se bavim ovom od sto kuna plus ribom, šanpjer, zubatac, taj đir. Ako misliš uzet giricu, onda ćeš kod nje tamo, jer ona ima taj đir. Ako ćeš hobotnicu, ideš kod Rećine. Sve se više manje zna. Mora se guštat u ribi i znat puno o njoj. Moraš se znat približit svitu. A reć ću ti i ovo. U ovom poslu je zajebancija jako važna. Da vi u ijednoj normalnoj peškariji u ijednom normalnom centru kažete čoviku da ti se makne s banka, naljutit će se. Ako te pila, a ti ga pošalješ u neku stvar, prvo bi te gazda otpustia i reka ti da to nije poslovanje. Ovde je to normalno, sutra će ti opet doć i nastavit po starom. To ne može niko razumit - razlaže Siniša.

Gleda u svoj štand, a poglede mu uzvraćaju kovači, škarpine i lubini. Smije mu se onaj bradonja što je ranije razvezao pjesmicu o pticama, ribi i reproduktivnim organima. 

Split: Brojni Splicani na ribarnici kupuju svjezu ribu pred Badnjak

- Amo mola lipoga! Cipal po 30, palamida 60, amo! - čujemo kako doziva nečiji otegnuti glas desno od nas. Idemo u tom smjeru iako je nemoguće u ovoj kakofoniji odrediti tko što dovikuje. Zaustavljamo se pored dviju prodavačica, jedna ima sobovske rogove na glavi. Provjeravamo Sinišinu teoriju o svađanju i mirenju bez posljedica.

- Nego šta! To ti je tradicija, posvađat se i za*ebavat s ljudima. I oni s nama. Svađa traje minut i prođe, a ja sam ti ovde 30 i nešto godina. I još mi je drago tu doć, jer znaš šta ti je? Moraš volit ljude - mudro kaže gospođa koja nam je tvrdoglavo zabranila da joj napišemo ime.

Split: Brojni Splicani na ribarnici kupuju svjezu ribu pred Badnjak

Tiho, onaj s gučkom, neumorno tuli s druge strane ribarnice. Ne možeš ga mimoići, ne možeš ga izbjeći. Vrti se oko svog štanda, maska s Hajdukovim grbom mu je nataknuta preko pola lica, ali oči mu se širom osmjehuju.

- Ja sam ti tu 25 godina. Izaša sam iz rata, naša se ovde i ovo ti je otad moj život. Ovo ti je moje sve - jednostavno pojašnjava Tiho i nastavlja sa svojim bukanjem. 

Stara garda je još tu, makar i oni pomalo odlaze. Vrijeme ide, ne oprašta nikome, čak ni prgavim splitskim prodavačima.

- Nedavno je umra Žila, ostavia nas je Smoje, otiša je Piki. To su karizmatici, strašni ljudi, kad su nam ono tili otet dio peškarije, prvi su stajali u redu. Ali šta ćeš sad. Žaj mi je, žaj je i ljudima. A ljudi su strašni tu, ovi koji dolaze. Ma evo, nekidan sam reka da nam ne rade Zlatna ribica i Noštromo di smo inače uzimali kavu i poručia sam da minjam kuvalo za škarpinu. I evo odma dolazi neka žena i nosi nam kuvalo. Posli smo mi njoj poklonili jednu lipu grdobinu. To ti je tako - ponosan je Siniša na svoj 130 godina star mikrokozmos.

Split: Brojni Splicani na ribarnici kupuju svjezu ribu pred Badnjak

Ponosni su i ostali, iako su sramežljivi pred novinarima i kamerama. Čim objektiv okrenemo u drugom smjeru, iz ljušture se ispoljava onaj nepogrešivi trgovački instinkt. Privlače kupce, natežu se s njima, niste se ni okrenuli, a već vam je nekakav ljuskavac u dvostrukoj vrećici. Kad nema posla, krate vrijeme u bespoštednom podbadanju.

- Živi li ovde duh Našeg malog mista? Kako ne! Ne da se osjeća ovde, nego je svaki dan s nama. Pogledajte Bužu i sve će vam biti jasno. Uvik se nešto sakriva, niko nikome ne viruje, svi se karaju. Priša si na moj banak, imaš ribu goru od mene, a proda si je, nisi mi donia ništa, takve stvari. Ali nema ti tu zle krvi, to je sportsko svađanje. Ne možemo živit bez toga - objašnjava užurbano Siniša. Ne može više pričati, stvara mu se red ispred štanda, a ako ne proda ovo što ima, tko će živjeti od zajebavanja ostalih?

Povlačimo se, puštamo ga na miru. I njega i ostale prodavače, stanovnike i svjedoke ovog živućeg spomenika. Vraćamo se unatrag, kroz redove prozirnih ribljih očiju, opuštenih lignji, poluotvorenih školjki, blijedih, još živih škampi i okrhnutih kašeta. Izvlačimo se kroz ona urešena, kalajsana vrata, uz bijele zidove umrljane šporkim prstima i ispadamo na Marmontovu. Natrag u stvarnost. Kažemo, puštamo ih na miru, ali na splitskoj peškariji mira zapravo nikad nije ni bilo.
 

Najčitaniji članci