Edo Vujić: 'Zamalo sam ljude ubijao urnebesnim vicevima...'

Kad god sam upitao: ‘Hoćemo li pjevati’, pokojni Arsen Dedić je odgovarao: ‘Daj me pusti, ufurao sam se u viceve’. Svaki put kad je to rekao, publika ga je nagradila velikim pljeskom, prisjetio se Edo Vujić (70) nastupa s velikanom davnih godina u Varaždinu.

Naš najveći vicmaher ne zna koliko viceva ima u glavi. U njegovim forama jednako uživaju publika i kolege. Odlično se, priča, zabavljao sa Željkom Pervanom i Davorom Dretarom Dreletom. Od pokojnog kolege Predraga Vuševića Pređe pokupio je, kaže, puno fora, a ludilo je bilo svaki put kad je nakon predstave u matičnom Kerempuhu za isti stol sjeo s beskrajno duhovitim Željkom Königsknechtom (59).

- Keno je zahvalan kolega, svi znamo njegove uloge, predstave, monodrame. Neprikosnoven je. Uvijek sam ga uvažavao. Te naše fore dogode se trenutku ili se ne dogode. U večerima kad su se dogodile, ljudi oko nas su se fino zabavljali - priča Edo.

Komičar je od malih nogu znao da će biti glumac, a pričanje viceva išlo je istodobno. Već u osnovnoj školi bio je zadužen za zabavljanje. Kolege iz razreda bili su mu prva publika.

- Uvijek se očekivalo da nešto duhovito ispričam, slušali su me podjednako i profesori i prijatelji iz razreda. Nastavilo se i u srednjoj školi, dramskom studiju u ZKM-u... Na svim tulumima bio sam zadužen za zabavu. Prepoznao se taj talent, uvijek sam znao nekog imitirati, raditi duhovite spačke - kaže nam Edo.

U njegovu opusu mnoštvo je lijepih trenutaka. Najsretniji je bio kad je pred sobom vidio zadovoljnu publiku, shvatio da se smiju od srca, da ništa nije namješteno. Pamti i trenutke kad bi se ljudi, ispijajući piće, zagrcnuli od smijeha.

- Kaže se za vic, za smijeh, da je to na neki način i lijek - priča. Nasmijavao je publiku i kad nije bio raspoložen te kaže kako je teško biti duhovit, kvalitetan kad imaš probleme.

- Uvijek je to teško, tako je bilo i u kazalištu. Nitko te ne pita jesi li taj dan imao neki problem, je li te nešto zabrinulo, rastužilo, je li ti netko umro. Publika očekuje da budeš dobro raspoložen, žele se smijati. To kako se osjećaš njih se ne tiče, jer oni su kupili kartu da bi se smijali. To prihvatiš da je tako i zaboraviš isti čas na svoje probleme. To su normalne situacije u našem poslu - rekao je Edo.
Iza njega je i knjiga “Vic naš svagdanji”, u kojoj je skupio mnoštvo šala, i istoimena videokaseta. Nastavak te priče je stand up program “Šank naš svagdašnji”.

- Naslov mi je ponudio pokojni Fadil Hadžić. Odmah mi se svidio jer smatram da nas kao ‘kruh naš svagdašnji’ i humor hrani. Hvala mu od srca. Neki su u početku očekivali više, pitali zašto samo vic, a ja sam se ipak odlučio za tu formu. Naravno, uvijek bude predah, uvijek se neki komentar ubaci između dva vica. I danas, iako sam u mirovini, igram taj komad i dobro ide - kaže Edo.

Nikad nije zapisivao viceve. Za knjigu ih je “vadio” više-manje iz glave. Neke je skupio iz raznih druženja, nisu, kaže, baš svi njegove izmišljotine. Danas mu je žao što ih nije zapisivao.

- Vojo Šiljak je napravio krasnu knjigu ‘BradaVICa’. On je za sve nas doktor, profesor. Godinama je skupljao viceve, a moj minus je što ih nisam zapisivao. S vremenom puno toga i zaboraviš. Žao mi je što nisam na papir stavio zgode sa šanka varaždinskog teatra. Tamo smo se odlično zabavljali - priča Edo.
Imao je puno angažmana u teatru, “letio” je iz predstave u predstavu i često mu se nije dalo. Danas misli da je ipak trebao. Svoj posao voli nazvati duševnom ekologijom.

- I ja se očistim od svega negativnog kad se pojavim pred publikom. Prve dvije, tri minute budem našpanan, dok ljude ne dovedem u svoj prostor. Čim krene prava reakcija, onda stanem i pomislim: ‘Sad ste moji’. Uvijek uz poštovanje, naravno. Veselje i meni i njima, a zadanog vremena se nikad ne držim. Uvijek produljim to naše druženje - kaže Edo.

S njime na pozornici ludo se zabavljao i Kemal Monteno. Sarajevska legenda došla mu je na nastup u Čakovcu i očarao publiku. Njih dvojica su zajedno pričali viceve, a Kemica je uživao šaliti se na račun Bosanaca te pričati viceve o Muji i Hasi. Vujić pamti i da se Monteno držao za trbuh od smijeha kad je čuo vic o Zagorcu.

- Pijanog Zagorca Štefa zaustavila je policija i zatražila ga vozačku dozvolu. ‘Izvoliju’, rekao je Zagorac policajcu i dodao: ‘Samo mi je brzo vrnite, jer nije moja!’ - prisjetio se Vujić.

Svaki je vic, kaže, mala dramaturgija. Vezan je uz nečiji karakter, mentalitet i baš tako to treba dočarati ljudima. On uvijek doda i neke glumačke elemente, poput grimase, mucanja, štucanja, ali jako pazi da ne pretjera.