Zbog korone sam mužu dala 'otkaz', pa ga opet zaposlila...

- Mogu sad kopat nos... - upitao je iznenada umiljatim glasom, gotovo kao da prede. Uperio je pogled velikim tamnim očima, spustio bradu i čekao strpljivo odgovor.

Pogledali smo se, onda opet njega. Muž je bio popustljiv:

- Dobro, sad možeš. A on je malac isti tren gurnuo kažiprst u jednu nosnicu, srednji prst u drugu i odskakutao dalje u igru. To je bio naš trogodišnjak koji je na kraju dana izmolio kopanje nosa. 

- Što si mu ti zabranio – pitala sam muža cerekajući se.

Jesam, dok smo bili vani – rekao je. Jasno je, uputio ga je vani da se ne dira po licu, ne briše slinu rukama, ne kupa nos... Sve mjere špotanja koje smo imali i ranije, sad smo jako postrožili zbog korone. Malac je shvatio zabranu očito jako ozbiljno kad je na kraju dana pitao za dopuštenje. Bravo, mužu! Ponosna sam jer se i on uključio u korona-prevenciju.

Prvi dan smanjivanja kontakata iza nas je. Prošlo je dobro, više je zbrke u našim roditeljskim glavama nego u dječjem svijetu. Sjećam se kad sam prvi put rodila prije 13 godina mama mi je rekla kako sam postala plašljivija, da više nisam tako hrabra. U pravu je, s djecom se rodio do tad nepoznati moment straha za ta mala bića i njihovo dobro. Ta doza straha sad je malo narasla. Lažem, jako je narasla. Novinarka sam, navikla da budem na izvoru informacija, da provjeravam i pišem o stvarima prije nego javnost do zna. A sad sam napravila korak nazad kao novinarka, povukla se u svoj dom i preuzela golemu zadaću, kao i tisuće ostalih divnih mama – smanjiti socijalni kontakt obitelji kako bismo pokušali smanjiti brzinu širenja zaraze virusom o kojem još malo znamo. OK, imam ih troje, od vrtićke dobi do teenagerice. Zadatak neće biti lak, al prvi dan prošao je relativno dobro, štoviše, dosta opušteno uz neke ozbiljne prekide kad smo mi odrasli razgovarali što dalje s obzirom na koronu.

Jutro je počelo opušteno –  moja sedmogodišnjakinja, srednja po starosti, u pidžami je odledala školu preko televizije. Počela je u osam.

- Ja to znam...- njurgala je dok je učiteljica na HTV-u objašnjavala kako izgleda slovo F.

- Djeco, koliko godina ima vaša banaka? - nešto kasnije upitala je učiteljica s ekrana.

- Pet-na-est – odgovorila je kao da je ova na TV-u čuje i kao da ona zna točan odgovor.

- 50? 60? Možda 65? - nizala je učiteljica s televizije. Mala se bacila na leđa.

- Hjooj... - frknula je sebi u bradu.

- Ka-e? - pitala sam što nije u redu.

- Sve znam, dosadno je... - negodovala je moja srednja.

- Ajde, daj malo... – bodrila sam je. Na moju sreću, najmlađi malac (3) se također uključio u školu. Bilo mu je zanimljivo gledati što učiteljica objašnjava. Ništa nije razumio ali bio je hipnotiziran, a srednja je imala mira pratiti nastavu.

- Hvala, hvala – upirala sam molitvu prema nebu jer je uslišena molba da joj ne smeta. Prva školska lekcija odvaljena je uspješno. Nešto smo naučili – morat ćemo pripremiti za sutra posebnu bilježnicu na nastavu koju srednja prati preko televizije.

Malo kasnije najstarija spremala se u školu. Naručili su ih da dođu po tablet preko kojeg će ona pratiti nastavu. Ima 13 godina i to znači samo jedno – da se frizura i rep slažu najmanje pola sata prije izlaska vani.

- Gdje je ona moja gumicaaa??? - nervozno je pitala sestru.

- Ne znam – odgovorila je srednja.

- Kaj je bitno koja je – ubacila sam se. I što ja to pitam, naravno da je bitno. Ona ima 13. Ne može svaka gumica ići na kosu. Ja kao da sam pala s Marsa... Nasmijala sam se u sebi. Ponudila sam joj maskicu za lice. Cmoknula je usnama.

- OK – nije se bunila ali nije bila presretna. Izvadila sam je van, pokazala kako se stavlja.

- Moram li – upitala je. Lomila sam u sebi. Jesam li previše paničarka, možda još nije takvo stanje. Ili ipak je? Otkud da ja znam? Ja sam mama koja bi svu svoju djecu sad stavila pod stakleno zvono. Slomila sam se.

- Sram te – upitala sam.

- Pa je... - priznala je. Pustila sam je bez maske. Teško je gurnuti dijete u svijet da ispada kao klaun u svom društvu, ali strah nije iracionalan. Borimo se protiv virusa. Možda sam u krivu, ali čini mi se da je Kina počela dobivati bitku zbog jake samodiscipline kolektiva. Nošenja maski, zaštite, izolacije u kući. Gdje smo mi? Nismo još ni blizu toga. Otišla je bez maske po tablet u školu na kojem će pratiti nastavu online.

Nervoza me na trenutke hvala jer sam čekala kad će prvi od ostalih malaca pitati smije li van. A ja baš ne bih da idu jer sam već raščistila sa sobom da ćemo se sad primiriti i malo povući u kuću. Dobro je, nitko prvi dio dana nije pitao za izlazak, ali to je uzelo svoj danak. U kutevima kuće samo su nicali redom – pruga za vlak, Lego kocke, bojanka, pidžama koja se skinula i samo bacila (jer njima je ostanak doma praznik).

- OK, ekipa, ajmo pospremit boravak! Svi zajedno – viknula sam ih kuhinje. Nakon deset minuta prizor je bio nestvaran: najstarija teenagerica (koja se već bila vratila iz škole) sjedila je ispred malaca i glumila učiteljicu.

Krajičkom oka me vidjela i preduhitrila moje špotanje. Upitala je učenike (sestra i brata): “Koga jako volimo grliti?? Meeekana je kao puding...”

- Maaaaa-muuuuuuu! - viknuli su malci u jedan glas.

OK, dobila me i nasmijala. Ekipa se zacerekala. Ništa nisu pospremili, ali su mi razvukli osmjeh. AJMO! Jen-dva- tri- pospreeemanje – viknula sam, al ne više tako ljuto jer su me ovaj put dobili na foru.

Nakon pet minuta nisu se pomaknuli. Jer njima je ipak praznik. Nisu se pomaknuli ni nakon 15 minuta. Kakva korona?

- Ekipa, imam iznenađenje, ako pospremite sve, al' onako da se blista, dobit ćete iznenađenje - rekla sam.

Radilice su se pokrenule i zasukale rukave. Razmišljajući o tome što s djecom raditi kad ne mogu u školu, okrenula sam to na pozitivnu. Napokon ćemo se družit, početi projekte koje uvijek planiramo, a nikad ne počnemo. E sad je došao tren za jedan takav. Ima godina dana da sam kupila tri slikarska platna, akrilne boje, kistove i onda to odložila, a prašina se skupljala. Protrljala sam ruke i izvukla pribor. Napokon ćemo biti umjetnici.

- OK, ja ću nacrtati nešto olovkom, a onda ćemo to bojati. Može? - pitala sam, a oni su svi klimnuli glavom kao da su im nasađene na feder. Iscrtala sam golem cvijet, sunce i jedan manji cvijet.

- Jooj daj, ne tako! maaamaaa – srednja je vikala na malca. Uzeo je kist, stisnuo ga na najjače i samo drljao. Kakav cvijet, di ti vidiš laticu? Njegov kist nema granice, samo stišći, umači, drljaj!

- Daj uvuci jezik – cerekala se najstarija.

- Mora ga imati van. To je mudrost koja izlazi iz njegove glave...– mrmljala sam i umakala kist u boju. Mlaca nije ni trepnuo. Ful se koncentrirao sam na platno i drljao, drljao... Najstarijoj je prekipjelo, jednostavno nije išlo, zajednička slika kidala joj je živce, nitko nije radio što je trebao, svatko je svirao svoju melodiju. Pukla je nakon točno minute.

- Ja ću radit svoju sliku, nemrem ja to... – odlučila je najstarija.

- Fuuuuj, otkud te dlake??? - pitala je srednja. Opet je to bio malac, stiskao je kist na najjače tako da su padale s njega dlačice. To je bila kap koja je prelila i srednjoj sestri čašu, i ona je odustala od zajedničke slike te počela svoju. Na kraju smo na zajedničkom projektu ostali ja i malac, hrabri dvojac. Ja sam uporno radila neke crte kao konture, a on je to uspješno uništavao. Nema veze, glavno da se malja.

- Nije loše – ocijenila je najstarija.

Zaista nije. Bez smisla i neke ideje, ali na kraju smo popunili platno. Najstarija je radila motive cvijeća na svojom platnu.

- Užasno je – negodovala je.

- Umjetnici svoje slike rade nekad danima, čak tjednima. Polako, ne ide u pola sata – pokušala sam biti pedagoški poticajna. A onda se povukla na pola sata i uskoro se vratila. Razmazala je svoje cvijeće u dugačke poteze boje. Zapravo je ispalo jako lijepo.

- Da dodam oblake? - pitala je.

- Možeš – odgovorila sam

- Nemam pojma što je to... - mučila se dati smisao svojoj slici.

- Neka bude veseli kolorit. Samo boje, bez smisla – popunjavala sam nedoumicu.

- Nazvat ću je 'Dobro pobjeđuje zlo' – rekla je i zatim nadodala bijele oblake. Duboko u meni štrecnulo me. 'Dobro pobjeđuje zlo'. Djetinje jednostavno i puno dubokog smisla. Vani vladaju pomiješani osjećaji zbog korone. Nadljudski napori liječnika, medicinskih sestara i tehničara da pokušaju zauzdati širenje virusa i izboriti se za zdravlje svakog oboljelog. Kao majka duboko sam zabrinuta. Ne, ne želim da itko od nas dođe u doticaj s virusom. Čujem se s mnogima, privatno i službeno. Neki su zabrinuti, misle da se mjere provode presporo i prekasno. Drugi odmahuju rukom i smatraju to panikom bez pokrića, rekla bih druga krajnost iste priče. Ja mogu samo napravit što je najbolje za svoju obitelj. Pokušat ih uvući što više u toplinu doma, čuvati, upozoravati na higijeni. I imati podršku muža da budemo sinkronizirani.

E to je malo teže.

- Kaj radite? - zvao nas je s posla.

- Ništa, malci se igraju, ja radim ručak. Ti od sutra uzimaš godišnji – pitala sam. Ranije smo imali isplanirano da će ići na godišnji krajem ovog mjeseca, a posljednjih dana pričali smo da bi bilo u redu da ga uzme malo ranije.

- Ne, zakaj? - pokušavao je biti vedar. Nisam u tom trenutku mogla ocijeniti provocira li me ili izigrava hladnog igrača  koji je odlučio prkositi svim savjetima, ali je uspio prebacit me na tamnu stranu. Odbrusila sam bez milosti:

- Ako misliš dalje raditi, ne moraš dolazit doma.

Tuu – tuuuu... veza je bila prekinuta.

Zaista ima opciju ostati doma ili se dogovoriti o nekom drugom režimu rada i zaista kao majka mislim da je u redu da smanjimo kontakte kako bismo umanjili rizik zaraze. Ali za to treba dvoje igrati sinkronizirano. Moj igrač odlučio me provocirati preko telefona i prekinula sam komunikaciju. Dala sam mu obiteljski otkaz. U meni je zakuhalo. Bez panike sam se ranije pripremila. Kao novinarka pratila sam što se događa vani. Ne treba puno pameti da bi se mogli neki scenariji predvidjeti i za nas. Samo slušati što kažu pametniji. A naši stručnjaci su odavno, već tjednima i mjesecima ranije govorili da će u ovoj bitki pobijediti zdrav razum – izolacija, smanjivanje kontakata, jednostavno smirivanje. Kao nekad naši stari, posvetit se sebi, druženju sa svojom obitelji i na trenutak, na tjedan, dva ili tri, odreći se slobode kretanja. Po meni to je zdravorazumsko, nije puno. Prošla su dva sata od našeg razgovora. Opet je zvonio mobitel.

- Šta ima? - nazvao je opušteno.

- Niš – odgovorila sam školski dureći se.

- Sutra ne dolazim na posao, a onda smo se raspodijelili da dolazimo po jedan svakih nekoliko dana. U uredu sam. Ne družim se s nikim. Nisam išao ni na gablec danas. Da ne bih išao u kantinu. I na posao sam išao s autom, a ne zajedničkim busom da se ne bih ne-daj-Bože s nekim družio. I ako ću trebat na posao, ići ću opet sam s autom. Jel to OOO-KE? - pitao me umiljato i poluprovokativno.

-O-KEJ JE... Volim te – odgovorila sam još malo uvrijeđeno (ovo zadnje nisam izgovorila jer nije zaslužio, al zna on to). Prvi dan bez škole i vrtića bio je opušten za djecu. Nisu osjetila da se išta bitno događa. Čak smo poslijepodne malo izašli van i povukli se na neku ledinu te među sobom raspucavali loptu. Nismo se družili s nikim i samo su u prolazu prijatelji dovikivali: kaj je, ne družimo se, korona?

Da, korona. Iskreno, znam da možda izazivamo podsmjehe i kolutanje očiju. Ja sam odvagnula da je bolje tako. Bit će dana i mjeseci za druženje. Volimo se sa svojim prijateljima, voljet ćemo se opet. Uz druženje, igranje i veselje svi zajedno. Sad bih ipak malo mirnije, malo skučenije. Dok ne prođe. Mislim da je to potrebno sad svima nama. I uživati u malim stvarima, pa i u kopanju nosa kao moj malac  na kraju dana. Doma može, izdržao je veći dio dana. Oprati će nakon toga ruke.