„Nisam htio da mama vidi da se bojim“: Kako je izgledao prvi dan škole prvašića

Mama me probudila ranije nego inače.

„Danas je tvoj veliki dan“, rekla je.

Veliki dan.

To sam znao.

Zato sam sinoć dugo gledao u strop i razmišljao kako će izgledati škola. Hoću li znati gdje trebam ići? Hoće li učiteljica znati moje ime? Hoću li pronaći nekoga za igru?

A najviše sam razmišljao o tome hoće li mama otići čim me ostavi.

Ujutro sam joj rekao da se ne bojim.

Malo sam se bojao.

Ali nisam htio da ona to zna.

Na hodniku ispred škole bilo je puno djece. Neki su pričali glasno, neki su se smijali, a neki su izgledali kao da točno znaju što rade.

Ja nisam znao.

Zato sam mamu držao za ruku malo jače nego inače.

Onda je došao trenutak kada je morala otići.

Poljubila me.

Rekla je: „Vidimo se poslije.“

Ja sam kimnuo kao da mi je potpuno svejedno.

Nije mi bilo svejedno.

Kad je otišla, još sam nekoliko sekundi gledao za njom.

Onda sam duboko udahnuo.

I ušao.

Prvih nekoliko minuta nisam puno pričao.

Sve mi je bilo novo.

Nova učionica. Nova djeca. Nova učiteljica.

A onda mi je jedan dječak pokazao gdje možemo ostaviti stvari.

Nisam ga ni pitao kako se zove.

Samo sam krenuo za njim.

Foto: PROMO

Na prvom odmoru već smo trčali po školskom dvorištu.

I tada sam zaboravio da sam se ujutro bojao.

Trčali smo toliko da sam se skoro sudario s jednim dječakom.

Smijali smo se.

Onda smo igrali nogomet.

Onda je zvonilo.

Nisam htio natrag.

Kasnije smo imali tjelesni.

Opet trčanje.

Opet smijeh.

Mislim da odrasli ne znaju koliko toga stane u jedan školski dan.

Ne znaju ni da sam se jednom malo izgubio na hodniku.

Nisam nikome rekao.

Sam sam pronašao učionicu.

Bio sam ponosan.

I možda je to bio prvi trenutak kada sam shvatio da mogu sam.

Ali postoji nešto što mama još uvijek ne zna.

Kad sam prvi put izašao iz učionice i ugledao je na kraju hodnika, toliko sam se razveselio da sam poželio potrčati prema njoj.

Nisam.

Samo sam joj mahnuo.

Jer ipak sam sada školarac.

A mama?

Ja sam taj isti dan doživjela potpuno drugačije.

Dok sam ga ujutro budila, bila sam uzbuđena. Sve sam pripremila večer prije. Ruksak, odjeću, stvari za školu…

Čak smo nekoliko dana ranije zajedno birali obuću.

On je birao ono što mu je bilo lijepo.

Ja sam pokušavala razmišljati o svemu što ga čeka tijekom dana – školsko dvorište, tjelesni, izleti, hodanje, trčanje.

Na kraju smo sve pronašli na jednom mjestu, u Deichmannu. I za školu, i za tjelesni, i za izlete, i papuče.

Foto: PROMO

On je bio sretan jer smo sve birali zajedno.

Meni je bilo važno da ga ništa ne stišće, da mu je udobno i da može normalno trčati i igrati se.

I da, priznajem – bilo mi je važno i da ne potrošimo cijeli kućni budžet na početak škole.

Jer želim mu pružiti najbolje što mogu.

Ali ne želim nakon kupnje obuće razmišljati kako ćemo do kraja mjeseca jesti samo tjesteninu.

No tog jutra, kada sam ga ostavila pred učionicom, o tome više nisam razmišljala.

Samo sam ga gledala.

Moj mali dječak.

S velikim ruksakom.

Odjednom dovoljno velik da uđe u školu bez mene.

I premalen da ne primijetim kako me još jednom pogledao prije nego što je ušao.

Zatvorila sam vrata za njim i tek tada shvatila da mi se plače.

Ne zato što je nešto bilo loše.

Baš suprotno.

Bila sam ponosna.

Sretna.

Malo uplašena.

I pomalo tužna.

Jer kada se dogodio taj trenutak u kojem je moje dijete odjednom postalo „školarac“?

Čini mi se da sam ga jučer još nosila u naručju.

A danas mi kaže:

„Mama, mogu ja sam.“

I možda je upravo to cijela priča o prvom danu škole.

Djeca tog dana naprave prvi mali korak prema samostalnosti.

A roditelji naprave svoj.

Samo što ga mi napravimo malo teže.

I s puno više knedle u grlu.