Na portal se također možeš prijaviti i
putem svog Facebook ili Google računa.
ili Prijava Prijavi se
63 komentara

Ekskluzivna reportaža iz sela u Srbiji odakle je vampir Sava

Selo strahuje od probuđenog vampira. Tekst objavljujemo na srpskom jeziku te na dijalektu Zarožja, kako bismo što vjernije dočarali stravične i smiješne događaje...

24sata
Foto: 24sata
63 komentara

Urušavanje krova vampir vodenice meštani Zarožja su pročitali kao neko predskazanje, plaše se da ne bude nešto, neki smak sveta, da se ne vrati vampir Sava i podavi sve ljude. 

Vampir Sava Savanović, u Srba poznat kao jedini pravi vampir, je „glavni junak“ pripovetke „Posle 90 godina“, iz 1880, srpskog realiste Milovana Glišića (rođen u Valjevu 1847, preminuo u Dubrovniku 1908). Kritičari vele da je Glišić realista kome su anegdote, narodna predanja, ali i stvarne ličnosti, služile kao fabularno tkivo, te se pretpostavlja da mu je kao potka za vampir priču poslužilo narodno verovanje u vampira Savu Savanovića u selu Zarožje. 

Ukratko, „fabula radnje“ veli da su se u selu zagledali siromah momak i bogata devojka, otac devojke je sredio da momak Strahinja bude stavljen za vodeničara u vodenici gde je čuda pravio vampir Sava. Priča ima „srećan kraj“, momak Strahinja dolazi glave vampiru, probada ga glogovim kocem, ali iz njegovih usta izlazi leptirica, što je znak da je vampir preživeo, i da je otišao da u drugom telu nastavlja vampir zulume. 

'Pre neki dan, takoreći juče, iz Zarožja javljeno da se urušila vampir vodenica, da narod u panici, ne znakud će, pita se da to nije neki znak, jer k'o što se znade, vampir pije krv, i to ne bira, redom pije krv'

Da se kaže, umetnost kad je u pitanju, da je Glišićeva vampir pripovetka poslužila kao osnova za prvi srpski horor film, „Leptiricu“ iz 1973. Scenario i režiju je potpisao Đorđe Kadijević, a glavne uloge su igrali Petar Božović i Mirjana Nikolić. Ova umetnost je ponukala turističke poslenike grada Valjeva da posegnu u slavnu prošlost i brendiraju vampira Savu Savanovića kao zaštitni znak svoje ponude. 

Čak su za te potrebe i opravili „original“ vampir Savu, sa šubaru, opanci, vampir zubi, i crveni vampir plašt. Valjevci su sa svoj vampir brend, pre koju godinu, bili atrakcija na Beogradskom sajmu turizma. 

Međutim, iz Bajine bašte, mesta ukraj reke Drine, kojoj teritorijalno pripada selo Zarožje, odakle je vampir Sava, su povikali da je vampir njihov, i da Valjevci ne mogu da ga svojataju. Kao što biva, razvila se polemika, ko ima pravo na vampira, i to bi trajalo, da se nije javila eparhija Valjevska Srpske pravoslavne crkve, sa svoj episkop Milutin, koja je osudila upotrebu vampira u promotivne svrhe. 

Decidno rečeno, da li se treba ismevati srpskom seljaku, i od njega praviti krvopiju. Decidno pitano, zašto od nečega što je ostatak folklora i sujeverja praviti brend grada. I još decidnije poručeno, zar Vampir da bude brend Valjeva, pored svetaca Srpske pravoslavne crkve iz tog kraja, vladike Nikolaja Velimirovića, i ave Justina Popovića... 

Reč crkve je bila zadnja, Valjevci su odustali od Save, on se definitivno vratio u zavičaj, reklo bi se, počeo taj svoj vampirski život ispočetka. 

VAMPIR SA ŠUBARU: Pre neki dan, takoreći juče, iz Zarožja javljeno da se urušilla vampir vodenica, da narod u panici, ne zna kud će, pita se da to nije neki znak, jer k’o što se znade, vampir pije krv, i to ne bira, redom pije krv. Nije trebalo dva puta reći, reporter se istraživački uputi na tzv. lice mesta. To Zarožje mu dođe između Valjeva i Bajine bašte, zapadna Srbija, ali bliže Bašti, kojoj i pripada. Reporter stigne na prevoj Gnjila priseka, tu benzinska pumpa, kafana, velika tabla na kojoj onaj kostimirani Valjevski vampir, sa sve tu šubaru, vampir zubi, opanci... 

Radoman Nikolić: Takvi smo mi Srbi. Gostoljubivi, al' nezgodni za vampire

Na tabli piše: Prvi srpski vampir Sava Savanović. Kad se reporter raspita gde, i kako, krene nizbrdo uskim, jedva da prođeš, asvaltom. Okolo stene, retke kuće, a reporter iš’o i putov’o, daleko odmak’o dok nije stao da pita dokle stig’o. Dakle, prizemna kuća pored puta, reporter pokuca na vrata, izađe go čovek, pa još namirisan u neke mirise, samo u gaće, reporter se preseče, svašta mu prođe kroz glavu, ta kraj je novembra. Goli domaćin ljubazno pozva u kuću, baš se kup’o, reporter uđe, ta jel’ istraživač, ili nije. 

Domaćin Radoman Nikolić pregrnu ’aljine, reče o sebi šta treba, da radio u Rusiji, u Krasnodaru, da bio oženjen, iz Našica, Slavonska Požega, dopuni se, razveo se, čeka novu mladu iz Kruševca grada. O temi ima kaže da to nije narodno verovanje, to sujeverje, jok, to je stvarno postojalo. Ima rumunski vampir, i ovaj srpski, koji je 99 godina vampirov’o, lično čit’o, u ovom selu bio momak što je hteo devojku da ženi, i da je on ubio Savu vampira. Jedino smo mi uspeli da ubijemo vampira, reče Radoman, pa pojasni da to samo Srbi mogu da urade, da ubiju vampira. Takav su Srbi narod, dobar, gostoljubiv, ali nezgodan za vampire. Sto posto je tako, stade ponavlja Radoman, pokazuje ikone po zidovima, koje ga brane od raznih uroka, pa i vampira. 

Aleksije Prokić: Dođu ljudi. Zanoće. Al' ništa. Niko ih ne davi noću

Radoman nas isprati, on žuri u Kosjerić, sačeka mladu iz Kruševca, objasni gde vodenica, gde škola, mesna kancelarija. 

Vratimo se na kraj asvalta, pa uzbrdo, ukaza se nekoliko većih kuća, stariji čovek pored crvene „lade“, lično šef mesne kancelarije Aleksije Prokić. Jeste on Aleksije, ali svi ga, kaže, znaju i zovu Milun. Milun opriča da selo ima 270 kuća, oko 1100 ljudi, dosta njih, oko 300, na radu u Švajcarskoj, ali i oni se, iako dugo u drugoj zemlji, vode da su u Zarožju. Ima škola, ali škola zatvorena već dve godine, nema đaka. Milun, kao šef mesne kancelarije, ima kaže da od povratka vampira u Zarožje ništa ne bi bilo da Valjevci nisu uzeli da ga prisvajaju. 

Sava Savanović je nakon smrti pio krv ljudi koji su dolazili mljeti žito u njegovu vodenicu

Po pisanju Milovana Glišića sve se ovde dešavalo, Milovan je bio malo pismeniji čovek pa to napis’o da uzme koji dinar, što ne bi i oni. Narod nema šta da gleda i razmišlja o tome, niti se plaše, niti smatraju da je to bilo, jedino ako je zbog reklame. Ne može kaže i porekne, dolaze ljudi, pa prođu, pa se vrate, založe vatru, spavaju pored vodenice, ali ništa nije bilo, ništa ih nije davilo noćom. I Milun nam objasni gde, i kako, dalje, pa reporter nastavi. 

LEPTIRICA JE IZAŠLA: Ponovo početak asvalta, most preko potoka, sa metalnom zaštitom. S druge strane mosta parkiran krem mercedes, do mercedesa vitalan čovek u godinama, kosu tera uzbrdo, ima sako, plavu košulju, na košulji džep iz koga vire naočare, crvena hemijska olovka. Sam krenu u razgovor, on je Miodrag Vujetić, odavde, živi gore, u Gnjiloj priseci, ima kuću i kafanu. Njegovo došli iz Crne Gore, pre više od 300 godina, Vujetići, došli sa Vujetom... 

Mija, tako ga zovu, pokaza u potok, to je vodenica, tu je bio Sava, gore mu je, pokaza u stenje, grob, ima gore i Savin grad, samo to još nisu otkrili. Gore ide Kriva jaruga, gore je sve to... 

Mija: Sava je opasan jer nije mrtav. Iz usta mu je izletjela leptirica...

Reporter siđe niz strminu, do potoka, u sve to stenje, fotografiše vodenicu, kocku od drvenih talpi i dasaka kojoj se urušio krov. Kad se vrati uzbrdo, Mija nastavi da to Savina vodenica, imaju i jednu koja niže niz potok, koja nije porušena, ali ovo je prava. Imaju projekat, da je obnove, ista da bude, ostaviće tri - čet’ri brvna, daske, Savine da stoje unutra. Imaju projekat, imaju sve, obezbediće i pare, svi će finansirati, braća Kozići iz Švajcarske neće finansirati. A

 to što se vodenica urušila, to je sigurno neki znak, neko predskazanje jeste. Ljudi se plaše da ne bude nešto, da nešto ne podavi narod, ne bude neki smak sveta. Može bude mnogo opasno, može svašta da bude. Kako da bude opasan, uze bude pametan reporter, kad su ga ubili. A ne, stade odgovara Mija, ne može da nije opasan, pa leptirica je izašla. Jesu oni njega ubili, ali leptirica je izašla, vampir je otiš’o dalje. 

Jedan vampir postoji, jedan jediniti u svetu, nema nji’ više. Za njega nema granice, on ’oda, večeras je ovde, sutra uveče u Mariboru. Što u Mariboru, pa navodi kao primer, može bude u Maribor, može šta on zna... Mija se uz’oda po mostiću, stade pokazuje stene uz Krivu jarugu, kazuje da je gore grob. Nastavi da će da obnove vodenicu, da će to biti veliki boljitak za Srbiju. 

Na pitanje, u kom smislu boljitak, uze odgovara, svi će videti u kom smislu, on je dao intervju, da je Strahinja Đilas, iz ovog sela, ubio vampira, i Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, je dolazio u gornju školu, poklonio kompjuter i table, koji su sad odneti u matičnu školu u Rogačici. Kad izgrade vodenicu ljudi će moći da sednu, pojedu, popiju. Neće se vampir vraća, kad obnove vodenicu sve će oprosti, a i ako se vrati svaka kuća ima glogov kolac i venac belog luka. Od toga vampir beži ko đavo od krsta. Pa poče Mija ispočetka, Sava je bio neženja, i tu je živeo, gore je Savin grad, ali je tu mleo, u vodenici. 

U vodenicu je doš’o Strahinja, on je treb’o da oženi Živanovu ćerku, oni su stavili Strahinju da ga pojede vampir, ali je Strahinja bio pametan, ubio vampira, ali leptirica otišla, otiš’o Sava, i nije se vrać’o, niko nije čuo da se vrać’o, ako se čuje, neće bude dobro... 

Kad sve savlad’o reporter krene nazad, uzbrdo onim jedva prođeš asvaltom, kad o’zgo povezana žena drži levu stranu puta, reporter stade pita na temu vampira, povezana žena se prekrsti, ne zaustavljajući se odmahnu rukom...

Naši vampiri su pripadnici jet-seta

Srbi su imali Savu Savanovića a mi Juru Grandu, vampira iz sela Kringa u srcu Istre. Današnji vampiri, opisani u hit-knjigama ‘Mjesec boje krvi’ i ‘Knjiga izumrlih’, sofisticirani su pripadnici jet-seta, oni su pripadnici više klase koji se bore za moć nad prostorom nešto širim od dvorišta vodenice. Žele vlast nad cijelim svijetomi ne mogu se pomiriti ni sa čim manjim...

Možda vas zanima i ovo:
Naši partneri pišu
Message