Bočkaj - nova zvijezda HNL-a: Ja sam igrač za seoske zabave

Petar Bočkaj (21) jednostavno je poseban tip, drukčiji od drugih. Anegdota ima koliko hoćeš, još otkako je igrao za niželigaša Maksimir pa do sad, kad je postao ozbiljna zvijezda Prve HNL.

Lani je, recimo, stigao u Lokomotivu bez da je znao tko je trener. Njega nogomet na takav način - ne zanima. On dođe i - špana. I “kaj bu - bu”.

- Tko je trener Lokomotive? Tokić? Nikad čuo, ko je taj? Neki novi? - rekao je Bočkaj prošle sezone po dolasku u Lokomotivu pa nastavio:

- Dajte mi dres s brojem 40! Zakaj 40? Zato kaj bum se prodal za 40 milijuna eura!

Jednom je Tokić dao dva slobodna dana, a nesretni Pero vratio se s nekoliko kilograma viška. Tokić tu podigne glas i svog igrača izravno upita: 

- Pero, pa što si ti to jeo?!

- Šefe, ni problem kaj sam jel, već kaj sam pil! - u trenu bubne Bočkaj, a sigrači, naravno, padaju od smijeha.

Bez obzira na svoju kilažu, Bočkaj je uvijek u svojim klubovima bio jedan od najbržih, pa i najizdržljivijih. Zato je danas glavna zvijezda novog Osijeka.

- Iskreno, mi smo do sada napravili velike stvari. Izbacili smo taj PSV, podigli grad na noge, dobro guramo i u Prvoj HNL. Nitko od nas ni ne razmišlja o ispadanju od Austrije, budite sigurni! - kaže nam Petar, inače majstor slobodnih udaraca. 

Pitajte, recimo, golmana PSV-a Zoeta...

Ne dam nikom blizu!

- Ah, kaj da velim? Sve je stvar vježbe, stvarno puno treniram slobodne udarce. Još kad sam bio mali volio sam ih pucati, mislim da imam dobar udarac za te prekide. No, do sad ih nikad nisam izvodio u karijeri. Zakaj? Pitajte trenere. Do sada mi nisu davali prilike, svudgdje bi bio tek četvrti-peti izvođač ‘slobodnjaka’, tak da nikad ne bi došel na red. Tek u Osijeku sam dobio pravu prigodu, za sad mi dobro ide. Srećom, u par sam navrata dobro pogodil, pa dok me ide nikom više ne dam ni blizu! Nadam se da me ne bu tak brzo stalo...

Industrijski igrači

U čitavoj plejadi ‘industrijskih igrača’, Osijekov Petar je ipak - klasični španer...

- Veseli me to, uvijek sam bil drugačiji. Znate, ja sam pravi seoski igrač, nogometaš, kak bi rekli, za seoske zabave. Volim gurnuti kroz noge, volim odigrati neki neočekivani potez. Cijeli život igram mali nogomet, to je moja velika ljubav. A mislim da se to vidi i na velikom terenu, uvijek pokušam nekaj izvest. Nekaj neočekivano, nekaj kaj se suparnici ne budu nadali. Tak je bilo i protiv PSV-a, tak će bit uvijek. Mislim da je i suparnicima puno teže čuvat nekog igrača koji izvodi fore s malonogometnih terena.

Suigrači, sadašnji i bivši,  obožavaju ga. Raspitali smo se od Maksimira do Lokomotive i Osijeka. Ma, niti jedna ružna riječ!

- Ha-ha, a kaj da velim? Sretan sam zbog toga. Znate, ja volim društvo, volim bit s ekipom. Nekad sam i previše povodljiv, ali takav sam. Protiv toga ne mogu. Svugdje se brzo sprijateljim, svugdje se brzo snađem. I svugdje imam prijatelje. Danas ili sutra, kad nogometa više neće biti, iza mene će biti čitav niz pravih prijatelja. To je najvažnije.

Do ovoga nivoa mogao je stići puno brže, ali sebi ipak ništa ne zamjera.

- Možda sam u nekim situacijama trebal bit pametniji. Ali, to je sve sada iza mene. Ja volim društvo. Ako moja ekipa nekam ide van, ja ne mogu ostat doma. Jednostavno, nisam takav tip. Volim ekipu, volim se zabavljat. Znam da to možda i nije najpametnije za sportaša, ali takav sam...