Sport

Komentari 13

Zbog njegovog oksforda svi smo jednom htjeli biti Cico Kranjčar!

I nikad više na pravoj tekmi, niko. Ni Robi, ni Baka, ni Mali Zeleni, ni Šuki, ni pravi “debeli” Ronaldo, ni najveći mag Ronaldinho, nit’ Ibro, nit’ Messi, nit’ Ronaldo. Nikad ga više na pravoj tekmi ni ne bumo vidli

Treći osnovnjaka... niš nismo imali, osim vremena... i džepa punog piksi, i bajsa... i doma crno-bele telke z jednim i pol programom, i staklom u tri boje, da trava bude zelena... za nogač... i da, imali smo škvadru za hakl, na livadi, iza Inka.

Naš olimpijski stadion, naš cjelodnevni boravak - livada između Inka i milicijske zgrade, šusterove kućice i trešnje i dunje uz Nehajsku i zgrade malog Andrije (onog koji se zgubil zbog Hajduka pa su ga tražili prek oglasa u Večernjaku, al koju godinu posle).

Stative od Yassa trenirki... žoga pirotica, retko kad baltica ak ju je nekom dofural stric iz Švabije... dan-noć, samo hakl... nismo stali, od lanjskog svjetskog, ‘74.

Furt smo nekam bežali - u školu, doma, na školsko, u Inko po kruh, do trafike po Večernjak i Studio, iza Inka smo leteli prek osam štengi po haustoru, a pumpa u Horvaćanskoj otud nam je bila i bliža i draža neg skočit doma vode se napit...

Vikendom smo haklali, tekmu za tekmom, puna livada dece... dok čekamo tekmu, tapkanje... sličice Fudbaleri i timovi, od svjetskog...

Niko nam ni trubil - daj ne ločite vodu vrući, ne sedite na mrzlom betonu, ne ležite na mokroj travi, odi dole buš opal z trešnje, ne diraj te gusenice buš neku šugu pobral... zvali su nas doma, z prozora, samo jest i spat...

Za loptom smo se penjali u garaže kroz male prozorčeke (ni danas mi ni jasno kak smo se izvlekli), za loptom smo se pentrali na balkone zgrada, trafostanicu...

Svakog vikenda malo svjetsko, iza Inka... razdrapana kolena, šljive posvud, opekline po nogama od gumenjače Tigar Pirot...

Hajdukovci najbrojniji, jer ipak, sedam igrača su imali u repki... hej, sedam... pol livade Šurjaka, Jerkovića, Mužinića... a svaki golman - il’ je Enver Marić il’ je Sepp Maier...

Nikad prije ni jedan klinac nije javno zaželil bit Švabo, a sad livadom beže i mülleri i beckenbaueri, breitneri i hoeneßi... partizani protiv Švaba, opet, po cele dane...

Mi dinamovci sve smo više tapkali a sve manje haklali. Za nas je u repki ponestalo mesta.

Hajdukovcima se prvo uvalil Džajić, pa Karasi, pa Pižon, pa Bogićević, svi iz one, milicijske...

Bojali smo se te zgradurine, veće neg sve naše skup naslagane... njima su uvek na prozorima bili starci... stalno na oprezu... suci naših tekmi... je, valjda zato kaj vrag i neprijatelj nikad ne spavaju...

Kad bi “Juga” dobila “Švabe”, a njima se više ni haklalo jer im jutrošnji fruštuk ni dobro sel, e onda bi mi prekobrojni došli na red.

Al mogli smo igrati jedino ak’ glumimo Zair, i to onako, ponizno, k’o Kunta Kinte, sam u zemlju možeš gledat.

Nas još i premalo, pa bi nas fest nafutrali, par put po devet nula...

Posle jedne srede, kad su Džaja, Pižon i Dule Savić razbili kraljevski Real iz Madrida, pa se razmnožili našom livadom, prestali smo haklat... nije više bilo ni Švaba ni turnira... samo zvezdaši i hajdukovci...

Mi smo tapkali i pekli jarunske kedere iza bakine kuće, furali se na bajsevima po cele dane, zaboravili na hakl, žurili se doma na “Gustava” u frtalj osam...

A onda je došel taj dan.... Proljeće ‘75., 27. travnja... Nikad se takav huk iz Maksimira ni čul. Nikad se ni jedan vic, a nit strah, ni tak brzo proširil zagrebačkim ulicama. Čul si samo - “Ha, si videl, stari? Ha, si videl Cicu?”.

Nikad prije takvu magiju nismo vidli na telki. Nikad... Dinamo je dobil. Zvezdu, z dva-nula. Zabili su ga Kranjčar i Miljković. Al to ni bilo tak važno jer sto će tekmi još odhaklati...

Mi smo se jedino pitali bumo li mi ikad više vidli takav potez. Tako lak i tak nestvaran...

Oksford.

Cicin oksford.

Ne na treningu. Ne na Kutiji. Ne na Kegliću. Nego oksford u Maksimiru. Il’ bilo di, al’ na pravoj tekmi. Oksford ko Cicin.

Vidli smo ga samo jenput. Ne triput. Je-dan-put, i to protiv Zvezde, još napuhane od Reala.

I nikad više na pravoj tekmi, niko. Ni Robi, ni Baka, ni Mali Zeleni, ni Šuki, ni pravi “debeli” Ronaldo, ni najveći mag Ronaldinho, nit’ Ibro, nit’ Messi, nit’ Ronaldo. Nikad ga više na pravoj tekmi ni ne bumo vidli.

Cici je bilo tek devetnaest, a nama bliskih deset. Krv smo popili starcima da nam kupe baltice, one na placu, od Čeha. I dres Dinama. I pustimo zurku, ko Cico, da nas više ne gule z mašinicom.

I niš nam više ni bilo važno osim oksforda.

Vratili smo se iza Inka, na livadu.

Jedno cela dva razreda, nas, u nebeskoplavim dresovima Dinama.

I svi smo sanjali isto - joj kad bi bar sam jenput bil ko Cico i izvel taj oksford.

Tu na livadi, iza Inka.

Počivaj u miru, Cico. Fala ti za svu radost, za Dinamo, za repku, za Zagreb, za oksford.

P.S. I daj ga, prosim te, još jenput okreni, gore, za moje dečke z livade... za Jermu i Šokrea.

Najčitaniji članci